Категорија: Sandra Miladinović

ČEDO MOJE

Isto smo kazem ti!

Osecas ruku u ruci

kako se stapaju u jedno sunce,

isto smo srce i istu bajku zivimo do kraja!

Pomocicu ti moj pupoljku od ruze, moj andjele,

moje lane,

da hodas uspravno prasumama!

Suma je prastara, duboka, puna zamki i tajni,

mirise i mami,

nezno mojepile!

Isplescu ti mosttamo gde ga nema,

naucicu te da trajes i volis,

da se nosis s time!!!!!

Ma kazem ti , isto smo rekom sto plovimo,

i dah cu ti dati, osmeh izmamiti, izlaze naslutiti,

Tvoj zivot cu slaviti!!!!

Ni na nebu te necu zaboravljati!!!!

Isto smo…

© Miladinovic Sandra

NADA, LJUBAV i VERA

 

Cini se ponekad da previse nade,

 I previse maste bude moja cula!
Cini se ponekad da sam vragolanka,

sto joj korak igra, sto trci ko srna!

Celi zivot donosi trenutke i

prolaze kraj nas razni karnevali,

al ponos nam neda, il nema sujeta,

da priznamo da smo cesto sami, sami…

A nje se bojimo, samoce iz magle,

sto vreba potajno svaku nasu misao!

Vitezovi mi smo sto u borbi sa sobom,

sedamo u kola i jurimo ludo,

smisljamo razloge da ruku pod ruku,

uz veselu  muziku i sa strascu vrelom,

igramo na podijumu neku tajnu igru,

smejemo se, uvijamo telo!

Ali svest nam kaze, dok oci nas prate,

merak nam je samo, samo jedna zelja,

da ljubimo ludo, strasno i zanavek,

da nedamo dusi da je bez strpljenja!

Nama treba casa prepuna vina,

sto ga cine, nada i ljubav  i vera!

Sreca to je mudrost sto satkana jeste

Iz cvrstih temelja  i upornih  htenja!

i svaka ce zora nasa  – osvanuti belja!

 

 

© Miladinovic Sandra

 

 Strepim da zaboravljas

 

Strepim da zboravljas

Nesto vrlo bitno!

Srce mi  kuca pa stane,

za tren ko da nema me,

ja ko list sam sa grane u jesen sto opada,

a, u prolece ponovo  svetlosti stremi!

Strepim da zaboravljas,

da ne vidis to u meni!?

 

A u oku plamti samo jedna zelja,

i dala bih joj ime da se pamti!

Da nocu svetli ko zvezda,

a jutrom da mirise na vecnost!

Strepim da zaboravljas ,

koliko smo samo mali,

zivot  ko tren, a tren ko trzaj!

Senka mi licem prolazi,

Tajim sta me lomi!

 

Strepim da zaboravljas?

Uvek cu da postojim!

 

© Miladinovic Sandra

TAMO GDE MAKOVI  CVETAJU

TAMO GDE MAKOVI CVETAJU,

POLJA SU IH PREPUNA,

RADO BIH NJIMA  SETALA,

NIKADA SE NEBIH UMORILA,

S CVRKUTOM PTICA BIH ZIVELA,

A PRED NOC SAMO BIH KLONULA,

I POLAKO TIHO ZASPALA,

SA UZGLAVLJEM OD KAMENA…..

TAMO GDE MAKOVI CVETAJU,

I DIVLJA NANA MIRISE,

A UVIJA SE LAGANO O NJIH

I DRUGO RASTINJE,

LEZECI NEBO BIH GLEDALA,

BEZ HRANE SITA NAVEK BILA,

ALI ZNAM DA BIH SE SLEDILA,

KADA SHVATILA BIH DA TO SAM SNILA!

TAMO GDE MAKOVI CVETAJU,

POD ZARKIM SUNCEM SAZREVAJU,

A TOPLA ZEMLJA VEC IH CEKA,

TAMO BIH NASLA SEBI LEKA!

NEPRESTANO BIH GLEDALA,

DOK NUCU NEBIH  TRENULA,

NOVIM ZIVOTU  SE PREDALA,

KONACNO JEDNOM OPIJENA!

© MILADINOVIC SANDRA

 

 

 

 

 

 

Bila sam u sredistu tajne,

ko u sred baste bajne,

srela sam razne maske,

hodala unatraske!

Videla  boje koje ne postoje,

i stanovnike Troje!

Cule sam nove price,

koje na stare ne lice!

Cini mi se da sam jela cudna kusala,

i dok sam se izlazeci iz tajanstvene reke

susila,

pridje mi licno kraljica tajne!

I nista,  samo me je gledala,

i to pravo u oci!

Pitala me  je gde sam do sada dremala!?

A, ja se sva ukocih!

U pavu je svatih sada ,

jer tajna je cistiliste duse!

Ko vihor iz dalekog svemira,

spoznas tajnu u razlog svih nemira!

Tu je sve ono sto zelimo ili ne zelimo da znamo,

Cega se stidimo, sta ljubomorno  cuvamo,

usput zaboravljamo!!!!!!?

U zdravlje s njom sa popila,

i iscezla poput vizije!

I posle svega……

probudila sam se srecnija s tajnom,

koja vise tajna nije,

ali ce se navek zvati tajnom,

a tajna se krije!!!!!

 

 

 

Miladinovic Sandra

 

 

 

OBALA

Bogata je ta obala topolama starim nekim,
Kore im se sasušile, a vreme ih čini mekim,
srce im je podaleko od tih brazda čto se roje,
svakim danom srž života od lepote gubi svoje!

Grana jedna od siline zimskog snega napukla je,
na njoj lišće ne zeleni i uzalud broji dane!
Behu mlade, divne, vitke, s vetrovima valovite,
od sunca su sačuvale, za poljupce svile grane,
pticama su gnezdo bile, pa zašto bi sad žalile….?

Neka mlade sad listaju, o lepotom nek blistaju,
a s žuborom šum svoj spletu,
to podare ovom svetu!
Nek odbrane zaborava sve što zbi se ispod grana!
Nek dodole i pastire, vilenjake iz davnina,
kriju pesme, kriju priče,
Što na bajke možda liče!

(C) Sandra Miladinović

MAGIČNA POLJA

 

Znas bice kasno ako dopustis

da sama dodirnem nebeske daljine,

i da mi pogled slucajno odluta,

tamo deleko preko pucine,

koja ne postoji u mome kraju!

U mome kraju polja su magicna,

carbno semenje nice i raste,

ujutru kada leto je, laste nadlecu,

slavuji pevaju najlepsu pesmu…

tajnu da voleti treba do beskraja,

leteti kao da krila imas,

ljubiti vetrove, zvezde dodirivati,

igrati u kolu prelepih vila.

Znas bice kasno ako dopustis,

da polako opet sama sidjem

srebrnim kocijama mirno na tlo!

Tad bice kasno da kazes to “VOLIM TE”,

jer puna casa ce biti prazna,

haljine bele neizguzvane,

a ja cu pijana ipak biti od nebeskog vina sto sam pila!

Mozes li da zamislis mirnocu duse, i ruke sto se spustaju niz telo,

korak sto polako ide put reke i jedno nekada vrelo telo,

koje ce tada sasvim sito, ko posle bezbroj dodira zarkih,

biti jedna mirna luka….

Ne, ti to nikada neces da shvatiš!

(c)Miladinovic Sandra