РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА
Нит је душа за свакоје речи
Нит је тело за руке пожуде
Пролеће се нагледало с тугом
Пустих грана у цвату понуде
Бол болује Сунчева помама
Што брегови тугују за њима
И што очи покошене траве
Стежу груди док долази плима..
И стазе се лагано размичу
Корење се мигољи дуж страна
И птице се сетом оглашују
Спас тражећи песмом што одзвања
Тече река, ватра чини чуда
Збија шегу једна глава луда
Док јој сузе низ лице измичу
Она збори једну стару причу
“Манте жалбу небо се отвара
Чека молбу, молитву бескраја
И запреге шаље да свет плени
Оголеле гране оно жени.”
“Ено онде покрај оне брезе
Заруке су усред ноћне језе
Неће знати они што сан снују
Шта мледенци заљубљени кују.”
Реч и не би да би је тек рекли
Нит дамари да би се опекли
Небо чини оно што се мора
Пише речи стихова и зора!
Настави са читањем “РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА – Сандра Миладиновић”
