РАСИНА…
Она ме буди
тепа ми речи
које ни мајка
није смела
она ми душу
лечи шапатом
и прича тихо
вечности дела.
..
Не дирајте ме
не зовите ме
док занесена
ходам пут ње
журим да спере
са ове душе
све немире
због издаје…
Издаја људи,
ма ништа ново,
али ти путеви
замршени,
заведоше ме
у нешто болно,
што миомирисом
вешто плени…
Одлутах тако,
колико пута,
и сачека ме
та без љутње
крај ње ја
увек имам кутка
и ложу за
најдубље уздахе…
Она је моје чудо
сванућа,
најлепша звезда
тајне вечери,
не судите ми
што због
белутка,
све затреперим
као пред опсени….
Није и неће,
то никад бити,
весела и млада
одувек
не можете јој
ништа јер
плени,
све подмлађене
потоке….
О како крај
ње пролазите
мисли залуталих
и мрачних
Мислите да
јој поља
отимате?
То се не може
од непролазних!
Кад део Раја
молитвом
плови,
а ваше очи
не виде,
тај трен
је живот ваш
и блуде
тек заведене
заблуде!
А њој,
шта њој можете
мили?
Она је све
што нисте ви
нит куне вас
нит опомиње
а никад чула
није
ИЗВИНИ!
© Сандра Милaдиновић Мајра
