O Сунце мило нек твоји зраци
свану на лицу свакога сужња
и дај му снагу, тренутак моћи
да своју немоћ разоружа…
Нека им душу опоје тамјан
сузе нек пусте да терет збаце,
али пред силом што кроти Бога
нек не поклекну већ нек оснаже…
Кад би сви сужњи знали да јарост
сву силу ”краси” овога света
своја би крвца с радошћу лили
реком док плови немила клетва…
А речи и боли праведника
нису ни прекор, нити су завет,
то праскозорје у етар скупља
истина пева у ветра налет…
То заметено остати неће
нит ће се скрити мржња и пакост
не побеђује се свемирска туга
људском сујетом што кује радост!
Само блажена и медна уста
што речи свете изговоре
опроштај ако из душе дају
Сужњи кад ћуте и тад говоре!
Зато док гори истине ватра
док живот тече ко света вода
О Сунце мило нек твоји зраци
свану где дише вечна слобода!
