Категорија: Sandra Miladinović

ПИЈАНЦИ
Поново се теби враћам
Док добују кишне капи
Као мноме да путују
Моје срце небу вапи…

И сада са тобом плешем
Спуштам поглед занесена
Заносим се у наручју
Том близином опијена…

Главу ти на раме спуштам
Док ми шапћеш тихе речи
Погледи ме туђи пеку,
Ја бих да смо среда срећи!

Ми заувек одлазимо,
Док миришу родна поља,
И пучином док пловимо,
Једра су нам добра воља!

Зар одувек постојимо,
Никад нисмо били странци,
Зар то срце и ту душу,
Поседују тек пијанци?

Не ово је чиста збиља,
И таква су божја дела,
Поново се теби враћам,
А питам се дал’ бих смела?

У нас многи не верују,
Чак ни они који воле,
И кроз сито они сеју,
Да пронађу семе боље..

И неће нас посејати,
Ни у јесен, нит пролеће,
Ни уз молбу поливати,
Кад је сушно у столеће!

А ја ипак верујем ти,
И кад ниси поред мене,
И не судим преко других,
Не, ја нисам такве феле!

Мајра

КАМО СРЕЋЕ, КАМО ТУГЕ!!

Камо среће, камо туге
Пуна нек је корпа свега
Нек се друже као друге
Без граница и без стега…

Зашто да се сузе крију
Када душу зацељују
Од извора струје вију
док обале надгледају…

Бели папир и без речи
Празнина је болна,нага,
Пртином је преко снега
Могла нићи нова снага…

Или метак посред срца
Који смртне тајне носи,
Као реч је што се снива,
А бол носи и пркоси…

Зашто вихор да не носи,
Живот шамар нека лупи,
Камо среће, камо туге,
Комадиће стакла скупи…

Тај мозаик од старина
Што се гради сав изнова
Ко гутљај је слатког вина
Измеђ јаве и свих снова!

Миладиновић Сандра Мајра

ЕТАР

О ви не знате лепоту сванућа,
не спознајете тишину мог села,
нити пак знате величину плућа
и колико ја бих да удахнем хтела?!

Спутају ме неке чудне струје,
а то су љупке неме марионете,
док туђим гласом о слободи зборе,
душа се дели и немири лете!

И онда запнем тек из петних жила,
да са облацима проговорим опет,
како је бајна та кршна планина,
кад крик се орла из притаје отме!!

Усахле жеље надолазе реком,
буја растиње светога семења,
и бруји бубањ улицама оним
где је још чудом остало кремења!

И ватромет се сред пећине шири,
као ореол Исусовог лика,
и васкрсава ниоткуда ветар,
мирише тамјан док трепери слика!

Тад спустим шаке где највише бије,
о жива ли сам или догоревам,
дал трошни пањ сам или оморика,
о љубав ова куд ме је понела?!

Да ли ћу сада са вама да пијем,
или ћу негде изнова да цветам,
на којој грани ко’ лептир из лутке,
ја тајну скрићу од себе у етар!?

Миладиновић Сандра Мајра

УСАМЉЕНИ ВУК

Немирна, али тиха суза кану ми из ока
док гледах патњу на туђем лицу,
скотрља се низ образ и без по скока,
паде на земљу и не баш тако близу!

Срце крену да ми бије као лудо,
немоћна остадох пред оваквим чудом…
Ма ни сама себе неће да послуша,
против свога мира уротила се душа!

А непознато лице се смеје док дрхти,
сваки дамар бруји ко надошла река,
али све остаје као сенка ветра,
и све постаје прикривена штета!

И док идем чујем улицу док јечи,
зашто ли ме гане свака туђа мука,
и због чека видим оно што не требам,
када свако глуми усамљеног вука?

Мајра

УВЕК ИСКРЕНО ЉУБИ

Можда ћу сутра умрети очи моје,
можда ће мој смех однети поветарац,
куд год се сенке крећу ту и ја ћу,
и све карике кидаћу где год је ланац!

Можда ћеш сутра плакати сунце моје,
ал’залуд душо сулудо себе мучиш,
на оном листу плаха и устрептала,
чекаћу док сву тугу не изручиш!

Коме ти стварно служиш добро моје,
јер моја срећа само је кад је и твоја,
ако ме нема кроз речи проткано је,
све што нас веже и остаје твоја воља!?

Први лист давно кад отворих једном,
схватих да живот је бескрај и само борба,
немирно море ваља све пред собом,
оружја разна носи свачија торба….

А ја сам љубави изабрала тај дан,
када је јато прхнуло у етар,
скаменила сам се и поваздан туговала,
али ипак кренула даље уз осмех ведар!

И све, све је због тебе, све је због љубави,
ех, тај камен луди….због нас и других,
због вере и због знања, из поштовања…
Испружи руку и увек искрено љуби!

Мајра

ЗАВЕТ

Бићу срећна ако успем,
да од срца што не куца,
створим једно бурно море,
што путује без каруца!

Ако једном попут сенке
смуцам се васцелог дана,
и још успем да сусретнем,
себе саму испод длана…

Зацело ћу одолети,
попут птице плавом небу,
тихо крила опружити,
да ми звезде не назебу!

Сигурно ћу упознати,
дворе оне што се светле,
над облаком гнездо свити,
са капима родне жетве!

И тебе ћу запамтити,
мило моје да не бледиш,
светковину прославити,
да ме навек верно следиш!

Завет даћу свакој муци,
од живота живот што је,
да зле речи не омету,
гране кршне и упорне!

Створићу се сред метежа,
корачаћу усред муња,
запловићу с’ журном реком,
да из срца љубав куља!

Мајра

МАХОВИНА

Хеј животе луталице
понуди ме хладовином
да одморим сита душу
напоји ме слатким вином…

Јер лако је добар бити
свако од нас том је вичан
ал’ сувише брда јече
кад је корак неком дичан!

И лако је човек бити
рођени смо сви ко суза
ал’ нас лако поколеба,
почаст пламена и брза…

Има доста добрих дела
не мањка ни лепа мисао,
ал’ се мода променила,
изокренула мисли смисао!

Карактер је сад тренутак
протокол је све од меда,
сад си добар јер си смео,
анђео си првог реда…

Већ следећег трена роле,
ти облачиш друге рите,
скупоцене су и вреде,
сад си добар ал’ за сите!

И сви смо ми исто стабло,
ал’ су гране дуге неке,
од корена па до листа,
од курђела до прадеде….

И сви смо ми садржина,
но’ лако је кад се слави,
али када помоћ иштеш,
нема кључева у брави…

А наша је кућа једна,
прозори јој као очи,
о бели се испод брега,
јутром весела поскочи!

Хеј животе луталице
понуди ме слатким вином,
јер са кућом, а без кључа,
срашћујем са маховином!

Мајра

ЧУДНА ПРИСНОСТ

У мојој башти станују звезде,
и први пролећни уздаси,
круне се груде земљине језе,
и језде немирни таласи…

Из срца зиме са првим зраком,
набори се појавише,
и изникоше бели прамени,
па небу новост најавише…

Чудом се чуди грлица тиха,
шта се то зором догађа,
зар после студа толики жамор,
који сред срца погађа?

Чудом се чуди и верни шаров,
због дворова што сањаре,
а бокори се шепуре вешто,
подижу и спуштају дамаре!

А ја пожелех да крај њих легнем,
и стопим се са чарима,
да ме опије таква лепота,
и нико не пронађе данима!

И још осетих то да још нисам
ништа такво осећала…
Ех када бих неком људском бићу,
овакву присност обећала!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

СРЦЕ КУМУЈЕ
Срце на скамији живота,
у грчу се рађа, у грчу и умире…
срце осваја, оно и отуђује…
Кумује оно многим сватовима
пише непоузданице и преке мисли,
помаже валовима да се не разбију о хриди,
а, добро срце зна и да се стиди!
Зна да царује скромно,
зна да игра без буке,
да слави у потаји,
да тугује у осами,
и искочи пред хараче
без страха и поговора
да тихо, тихо плаче и не да одговора!
Оно зна да се састави наново из комада,
и да као витез влада најдубљим шумама…
Зна да застане, да се окрене и да воли,
да дрхти као одбачен лист у етру,
срце зна да се покори,
али само тренутно, и само жестоком ветру!
Оно је рођено да лети, а не да чами,
са јатима кружи и зором, рано рани…
Пустите га, није оно ни хоризонт
ни стисак руке…
Победиће вас и на дну мора
као потопљена лађа…
и то без по муке!
Миладиновић Сандра Мајра