ПИЈАНЦИ
Поново се теби враћам
Док добују кишне капи
Као мноме да путују
Моје срце небу вапи…
И сада са тобом плешем
Спуштам поглед занесена
Заносим се у наручју
Том близином опијена…
Главу ти на раме спуштам
Док ми шапћеш тихе речи
Погледи ме туђи пеку,
Ја бих да смо среда срећи!
Ми заувек одлазимо,
Док миришу родна поља,
И пучином док пловимо,
Једра су нам добра воља!
Зар одувек постојимо,
Никад нисмо били странци,
Зар то срце и ту душу,
Поседују тек пијанци?
Не ово је чиста збиља,
И таква су божја дела,
Поново се теби враћам,
А питам се дал’ бих смела?
У нас многи не верују,
Чак ни они који воле,
И кроз сито они сеју,
Да пронађу семе боље..
И неће нас посејати,
Ни у јесен, нит пролеће,
Ни уз молбу поливати,
Кад је сушно у столеће!
А ја ипак верујем ти,
И кад ниси поред мене,
И не судим преко других,
Не, ја нисам такве феле!
Мајра