
НЕ ЗНАШ ТИ НИШТА О ТРЕШЊИ
Не знаш ти ништа о трешњи
утробе моје
заруделој баша за тебе.
а како ствари стоје
нећеш јој икада за сласти знати,
иако си је уснама прихватио
па наизглед сласно дробио,
и осетио била која туку,
дамаре који дрхћу
живот који прави буку
ни око чега…
Умислила је да се Бог
сажалио на њене стрепње и жеље,
понела је река страсти,
запела је о корење прошлости
и пошасти…
Не знаш ти ништа о трешњи
душе моје,
сазрелој баш за тебе,
а како се улице свађају,
нећеш јој ни име запамтити,
иако си јој прве плодове кидао
петељке бацао као бескућник,
а лишће гужвао длановима,
чудног мириса,
а она се попут Ириса
небу молила за твоје добро…
Веровала да ћеш живот заволети,
реци очаја поклонити
своју прву песму..
Заспати на клупи у парку,
а пробудити се у крошњи
пуној рапеваних птица…
Веровала је, а веровати није лако…
И, после свега моје злато,
она ипак у пролеће цвета,
а зна , сигурно зна,
да су је вихори ломили као казна…
А други се дивили због заборава
и неспокоја чекајући
и саплићући се о ноћи без броја
и савести!
Не знаш ти ништа о трешњи…туго моја!!!
Mиладиновић Сандра Мајра