Категорија: Miroslava Odalović

Ноћ је била –мајко- јахали смо Мјесец

  Његове сапи није знао камен Јахали без узда без улара седла Да до нас дојаше његов блиједи пламен   Дан је био – мајко- јахали смо Сунце Оно чије зраке још не знају тмине У пустињи небеској били смо тек звијезде За галопом траг и облак прашине   И земља била – мајко- јахали … Настави са читањем “Ноћ је била –мајко- јахали смо Мјесец”

 

Његове сапи није знао камен

Јахали без узда без улара седла

Да до нас дојаше његов блиједи пламен

 

Дан је био – мајко- јахали смо Сунце

Оно чије зраке још не знају тмине

У пустињи небеској били смо тек звијезде

За галопом траг и облак прашине

 

И земља била – мајко- јахали смо горе

Проклињали дан када нас је родила

Под копитама ритам шапата сред збора

О зори што нас је хоризонту водила

 

И вода била –мајко- јахали смо море

Ко талас нам се дизали к небесима ати

И у свакој капи со земље од зноја

Јахала сред трена јахала без сати

 

© Мирослава Одаловић

 

И тамо гдје су биле руке

    Ја у њих без ријечи ставила сам пјесму Афоризам плавог и љубав словесну Спрам стварања прије мене ткану Спрам знања прије мене знану   Све друго било је молитва тиха Сок од плода сваког преломљеног стиха   © Мирослава Одаловић

 

 

Ја у њих без ријечи ставила сам пјесму

Афоризам плавог и љубав словесну

Спрам стварања прије мене ткану

Спрам знања прије мене знану

 

Све друго било је молитва тиха

Сок од плода сваког преломљеног стиха

 

© Мирослава Одаловић

Дан

дан што настаје тихо осмотри дан што настаје да пјева к’о твоја звијезда што пјева и с нулте тачке покреће питање воље питање страсти питање стварног сазвежђа сапета у стих цвасти на рубу сопственог сјемена расту тихо да пјевају к’о твоја звијезда што пјева и с млина точак ствари покреће у окретања мисли мљевења ријечи … Настави са читањем “Дан”

дан што настаје тихо

осмотри дан

што настаје да пјева

к’о твоја звијезда што пјева

и с нулте тачке покреће

питање воље

питање страсти

питање стварног

сазвежђа сапета у стих

цвасти на рубу сопственог сјемена

расту тихо

да пјевају

к’о твоја звијезда што пјева

и с млина точак ствари покреће

у окретања мисли

мљевења ријечи

у жрвњу реченог

и облак свег знања што о концу неба виси

осмотри разливено у плавом што се мрешка

“био сам овдје и прије твог настанка

и прије твог дана што к’о звијезда пјева

и прије тачке саживјеле

с питањем воље

питањем страсти

питањем стварног”

ко облаком тим бива к’о стијена

да пјева

“ово сам ја моја стијена и литица

ово сам ја мој рат и мир

ово сам ја мој крст и птица”

 

Кожа

мисли су као кожа најситнијом пором упијена ћутња и чуђење над ексцентричним круговима археолошким слојевима дисања носе сопствене опекотине и ожиљке знамење времените покривености што у зноју лица свог хтјела би да дише на шкрге

мисли су као кожа

најситнијом пором упијена ћутња

и чуђење над ексцентричним круговима

археолошким слојевима дисања

носе сопствене опекотине и ожиљке

знамење времените покривености

што у зноју лица свог

хтјела би да дише на шкрге

Ja nikad ne stojim ovdje tek ko tanka nit što tka

u procjepu srca mreže i svako slovo u zlato ja hoću još zvuka i ptica daljina sopstvenih zov granice stiha da sročim što beskraj samo ih zna ja sam zašto prirode moje što nad svakim zato bdi ja sam gdje puteva mojih što nad svakim tamo se budi ja sam stajanje ovdje sred srca što … Настави са читањем “Ja nikad ne stojim ovdje tek ko tanka nit što tka”

u procjepu srca mreže i svako slovo u zlato

ja hoću još zvuka i ptica daljina sopstvenih zov

granice stiha da sročim što beskraj samo ih zna

ja sam zašto prirode moje što nad svakim zato bdi

ja sam gdje puteva mojih što nad svakim tamo se budi

ja sam stajanje ovdje sred srca što mrežom me sopstvenom mni

cvjetova otvoren pupolj sopstvena školjka na dlanu

uho što čuje vrh planina i neposluh morskoga dna

kad gradovi trnu mi svjetla blagoslov novome danu

da biće sam tajna svijeta što svijetu smisao da

Miroslava Odalovic

Sjena sijeni-sijen

na podu sred kose crvene sjedi žene sijen sjeni sijen   sred sunca sred kose ko kruška bremenita sjedi žene sijen sjeni sijen   na podu besprostorno sred odsjaja sjedi žene sijen sjeni sijen   maglovito linije tijela rubi žene sijeni sjen rubi sijen   s vatrom niz kosu gori žene sijen, sijeni sijen   … Настави са читањем “Sjena sijeni-sijen”

na podu sred kose crvene

sjedi žene sijen

sjeni sijen

 

sred sunca sred kose

ko kruška bremenita

sjedi žene sijen

sjeni sijen

 

na podu besprostorno

sred odsjaja

sjedi žene sijen

sjeni sijen

 

maglovito linije tijela rubi

žene sijeni sjen

rubi sijen

 

s vatrom niz kosu

gori žene sijen, sijeni sijen

 

ko kruška bremenita

rađa žene sijen, sijeni sijen

 

zarubljena sjećanjem kao kišni dan

na podu sjedi žene sijen

sjena sijeni – sijen

 

ka kapi prolazi ka kapi sijen

sjena sijeni – sijen

prvom riječju obasjana

govori žene sijen

sjena sijeni-sijen

 

kao ‘dobro jutro’ sjena sijeni riječ

sred riječi sjedi sjena sijeni sijen

sjedi žene sijen, sjena sijeni-sijen

 

sred odsjaja sijen

sred sijeni riječ

Ograničeni beskraj

Klješta riječi fosilni izrazi okovi poezije postojeće granice   ne postoji ništa jer ne vidimo ništa ništa isto   samo psihogram fragmentarnog bića laž nasuprot istine nadzvjezdanog svoda   što ipak mora biti kvadratom trpeze o gladi sa zvijezdama mrvama hljeba sa čašom polupunom polupraznom na ivici sa desne strane ograničeni beskraj

Klješta riječi

fosilni izrazi

okovi poezije postojeće

granice

 

ne postoji ništa

jer ne vidimo ništa

ništa isto

 

samo psihogram

fragmentarnog bića

laž nasuprot istine

nadzvjezdanog svoda

 

što ipak mora biti

kvadratom trpeze o gladi

sa zvijezdama mrvama hljeba

sa čašom polupunom polupraznom

na ivici sa desne strane

ograničeni beskraj