Добродошли!
15.04.2022.
PROŠAO JE ROK ZA SLANJE PESAMA ZA POETSKI KONKURS MOJSINJSKA SVETA GORA.
JAVILO SE 86 PESNIKA IZ 8 DRŽAVA , ŠTO NAS VEOMA VESELI.
OBJAVIĆEMO SPISAK TAKMIČARA . U SLUČAJU DA NEKO KO JE POSLAO PESME NIJE SLUČAJNO IZOSTAVLJEN TAKO DA MOŽE DA NAM SE OBRATI.
ZA NEKOLIKO DANA PESME POD ŠIFROM PROSLEĐUJU SE ŽIRIJU.
REZULTATE ŽIRIRANJA OBJAVLJUJEMO 15.5.2022.
Настави са читањем “POETSKI KONKURS – “Kapija mojsinjskog neba””
РАВАНИЦА
Како си се узвисила светлоснице
У небеском оцилу земље и неба
Па светлиш и небо ти нема границе
Ти дишеш к’о душа, миришеш к’о хлеба.
Кора је твоја окриље земаљско свеца
Небеског кнеза, што те свету подиже
Кад га посекоше, ти болна зајеца
И небо снизи Господу да је ближе.
Господ га прими за чувара крста
Имање Христово да чува вечности
Огњила некрста нека су им пуста
А пород светих нам крстом да се крсти.
На авмону твоме света Раванице
Тропар светом кнезу да се вечно поје
Благослови народ света милоснице
Подари му љубав к’о небеске боје
Двери твоје капија је небославља
Отворена к’о срце да прими љубав
И да је даје к’о души мелем здравља
Светом кнезу време не чини заборав.
Чирацима твојим на светом престолу
У Христоолтару да се пале свеће
Свете мошти кнеза не ропћу у болу
И да време смрти вратити се неће.
А ти да нам светлиш света Раванице
Од светога мира опијаш нам рода
Светом кнезу будеш нада радосница
Окађена душа нашега порода.
ДА ЛИ СИ СТВАРНА
У твојој љубави ко на морској пени
Одрекох се вечно ја свога живљења
Јер живот сам свој даривао жени
К’о морској сирени достојној дивљења.
Обнажену, страсну, из морских дубина
Као Афродиту доживех те јако
Губио сам даха од твојих милина
Тонуо и топио до безсвешћа тако.
Горела је ватра где сам те дотако
Стапала се самном љубљем сједињена
Од омила твога срећан би заплако
Да ли си сирена или само жена.
Јеси ли стварна и хоћеш ли доћи
Да срећан уроним у твоје дубине
Или ћеш крај мене мимоходом проћи
Живећу и тада за чедне милине.
Настави са читањем “ДА ЛИ СИ СТВАРНА – Мирослав Мирко Стојадиновић”
ПИСМО
НЕБО ОПЕТ ПЛАЧЕ
Ево ти пишем верна љубо и господарице моја, последњу књигу у часу мога престављења Господу, задњим дахом са којим се делим. Остајем овде смртно рањен на пољу бојном Косову пољу. Крвавом руком пишем ти несигурна писмена. Не жалим душо због смртних рана. Највећа рана за мене ти си, што се мила од тебе двојим.
Кад оно у Самодрежи на авмону причешће примих и заветовах се Богу, завет и теби дадох да задње речи на уснама мојим буде твоје име.
Када време дође да мене потражиш, угледаћеш божур што најлепше цвета. Убери га љубо моја и у косу стави да те његов мирис на мене подсећа.
Када видиш орла да кликће на небу то ја љубо моја бдим увек над тобом.
Чуваћу те верно ма где мени била. Ноћи ће ти мила осветлити најсјајнија звезда која за те светли са најлепшим сјајем.
О Видовдану лета Господњег 1389.
BOLJE ČASNO MRET`, NEK NEČASNO ŽIVET`
Ljubljeni moj gospodaru! Čitam Vaše pismo i trudim se da mi oči ne zarose. Dala sam Vam reč da ću biti hrabra i da neću plakati.Sve sam suze već isplakala tiho noću da me Vi ne čujete.Žena takva junaka mora biti hrabra.
Oprostite mi,voljeni gospodaru,što sada neću ispoštovati sve Vaše želje.Neću Vas tražiti na Kosovu ravnom.A tako bih tamo doletela da Vam vidam rane.Ako se mora mreti,da umrete u naručju mom.Neću mirisati krvave božurove,a ni kosu krasiti sa njima.ni slušati kliktanje orla.Neću čekati da me neprijatelj obljubi .Neću pogaziti svoju veru.
Vas smrt dočekuje na Kosovu polju, moja crna raka je carski grad Kruševac i talasi drage nam Morave. Ali,negde na nebu, međ` zvezdama ,naše duše će se naći.
Zauvek Vaša do groba.
АУТОРИ:
Настави са читањем “DVA PERA U JEDNOM DAHU – PISMO – Jasmina Dimitrijević & Mirko Stojadinović”
НАИТИЈА ПАМЋЕЊА
Н Наитија (приспеће) наде поново навиру
А Аспиду крваву скинимо са Бога
И Источник (извор) је свети луча на извиру
Т Теготу (терет) носити погребења (умирање) свога.
И Ини (други) су нам многигортан (грло) угибали (убијали)
Ј Једовити (отрован) језик, медоточан (слаткоречив) њима
Е Есап(трговина) не хтедосмо, бран(рат)смо изабрали
П Печал(туга) несме бити судба будуштима.
А Аратос (проклет) је свакоко хесапа (трговину) тражи
М Медоточна устахак(наплату) крваву жели
Ћ Ћурак преврнути курјака ластивог(ђавољег)
Е Егзимен(испит) је тежак, сами смо то хтели
Њ Њихов мач крвави јоште крви тражи
А Алтар(олтар) свој желимо, да нас крст оснажи
Настави са читањем “НАИТИЈА ПАМЋЕЊА – Мирослав Мирко Стојадиновић”
У сени врба од јутра клопара,
вековни точак окреће Морава,
успомене чува од заборава.
једна несрећна воденица стара.
Воденицар стари у углу дрема,
сећа се својих младалацких дана,
сад му на срцу само болна рана
што више жита воденица нема.
Спомен к`о мена на минуле дане
а чинило му се ко да беше лане,
док чекаху мливо до зоре ране
крај топла огњишта , ноћи бесане.
И све до јутра док зора заруди
чекетало веселе ноте гуди.
Уз ибрик ракије смеју се људи
напољу док јутро бележи студи.
У сени врба и даље клопара,
ал` оста пуста воденица стара,
још верни мачак са њим разговара
не чује се глас нових помељара.
Настави са читањем “СТАРА ВОДЕНИЦА – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић”
У МОМ ЗАВИЧАЈУ
У мом завичају жита позлатила,
трска им се свија од велика класа.
Пшеница златна под родом савила,
па над плодном њивом плеше и таласа.
У мом завичају гиџа ородила,
воловским колима точкови још шкрипе,
песма девојачка село разбудила,
бачве пуне непроврелим вином кипе.
Стара воденица пуна помељара,
надошла погача и мирисна проја,
Измишљене приче сеоског пољара,
Поњава се ткаје са старог разбоја.
У мом завичају сад се коло плете,
само мене нема, ех судбине клете.
Настави са читањем “У МОМ ЗАВИЧАЈУ – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић”
И КАДА БИХ ОПЕТ
И када бих опет живот да проживим
Саткао бих потку срмену к’о преље
За љубавни ћилим теби да се дивим
На облаку снова од љубавне жеље
Као ускрснуће мога мртвог тела
Обасја ме светлост само мени знана
Понесох је собом у вечности цела
Да ли си од раја само мени дана.
Кад ти јутро сване осмехнутог лица
Знаћу да сам био део твојих снова
На прозору среће дивна голубица
Гукнуће ми тихо остави покрова.
Када покров падне преко мога чела
Осетићу лахор те злаћане косе
Вреле усне твоје дар мога опела
Гле милине божије гробу што ме носе.
Настави са читањем “И КАДА БИХ ОПЕТ – Мирко Стојадиновић – Песма месеца октобра 2021.”
НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ
Молио сам млади месец да не вири кроз прозоре.
Да не слуша шта шапућем раздраганој драгој својој.
Шта год чује да не чује и да нашу тајну чува.
Наша тајна, наша срећа и да буде само моја.
Послушао млади месец па он тражи своју звезду.
Пригрлио ту што светли са најлепшм златним сјајем.
И не вири сад кроз прозор док ја драгу своју љубим.
Пољубцима венац плетем и своје јој срце дајем.
Што порани јутро рано, да ми моју драгу буди.
На јутро се ја наљутих што је склања с мојих груди.
Свилене јој косе мрсим, разасуте свуд по мени.
И љубим јој медна уста, недам зори да румени.
Исплео сам ја чврст венац, од љубави драгој својој.
Не љутим се ја на зору и не кунем румен њену.
Љубићу је тако снажно и чувати у свом срцу.
Нећу дати ја ни дану да ми краде драгу жену.
Настави са читањем “НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић”
РАСПЕТО МИ КОСОВО
Опет распињу Косово ми свето.
И опет некрста без крста да буде.
И недам те некрсту да будеш турбе,
Но света рака проклети худе.
И нека буде гробна рака.
И нека буде тешка рана.
И нека буде крвавог мегдана.
За свету земљу, отетих дана.
И недам те свето Дечане,
Да те угибљу дивље звери.
И недам те очњаци курјака да те кољу.
И мораш остати у мојој вери.
У мојој вери веру да живим.
Да живим љубав мојега Бога.
Да живим крстом распетог Христа.
Да некрст ропће од бола свога.
Настави са читањем “РАСПЕТО МИ КОСОВО – Мирослав Мирко Стојадиновић”