Категорија: Ljubodrag Obradović

VATRA

Kako gori ono drvo,
kao moj život
miša u staklenci.
Besomučno zvone zvona,
dok vetrovi tope sneg.

Nešto novo,
u igri prolaženja
vremena kroz moje žile.
Uvek nešto novo.
Plave, pa ljubičaste glave,
uplašenih vrabaca na bunjištu.
Sve je novo,
ništa se ne ponavlja.
Ista je samo nakostrešenost,
ista je samo bojaznost,
ista je samo strepnja.

Kako gori ono drvo,
vatrom u mojim očima,
dok gledam proticanje
plavog jata lastavica.
Kako gori moj mozak
dok slušam nedoumice duše
i drhtim od mogućnosti,
koje će sutra postati prošlost.
Oh, kako gorim ja,
dok prokockano vreme
odlazi iz tela,
a petlovi bude novi dan
za miša u staklenci.

Besomučno zvone zvona,
dok vetrovi tope sneg

C) Ljubodrag Obradović

ONA JE TU

Ona je tu,
odmah iza očaja,
u gomili,
iza leđa očajnika,
da se sakrije,
ali ja je vidim,
ja je osećam.

Ona je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Sad se smeje,
dok drugarici priča,
neku glupu priču,
kojom tera jezu,
oko srcu šćućorenu.

Ona je tu,
na dohvat ruke,
odmah iza iluzija.
Ne haje za mene
i moju prosutu strast.
Tu je,
u svojim snovima,
ne shvatajući moje želje,
patnje, stradanja, očaj…

Ona je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Ona stoji
i gleda i sluša,
ona je tu,
a u oblacima.

Ne stiže se uvek,
kud se podje,
govorio sam
i nagovarao je,
da cilju potrčimo,
pre nego put
postane klizav.

Ne dešava se nikad,
ono o čemu se mašta.
Život je skockan
od propuštenih prilika
i promašenih ideala.
Oko nas vozovi tutnje,
ovaj tren je naša stanica,
ako sad ne uskočimo,
novih vozova nema.
Govorio sam,
držeći je u zagrljaju
u mislima,
čitavu večnost
daleko od nje u zbilji.

A ona se smejala,
svemu smejala
i mom pričanju dugom
i mom licu,
mojim željama,
mojim patnjama,
svemu se smejala
i u oblacima letela.

A dani
i godine
su proleteli…

Sad je tu,
odmah iza očaja očajnih.
Godine su pojeli skakavci,
želje su ostale želje,
dobre prilike
su propuštene.
Sad je tu,
sunce i kiša,
kreč i kreda
na licu izvezli bore.
Sad je tu,
bleda ko zid,
ko cigla,
modra ko nebo.
Sad je tu,
stoji
i gleda
i sluša,
a odsutna je…

Sad je tu…
I zna…
Povratka nema !

(C) Ljubodrag Obradović

PROSTRANSTVA

Prostransva su razum učinila malim.
Na dlanu leže neostvareni snovi.
Danas se neko sa nama surovo šali,
pa nam nudi život bolji i novi.

Nudi nam život koji se samo sanja,
a mi samo odmehnemo rukom i bežimo.
Posle svih tih silnih laganja,
na svako obećanje samo se naježimo.

Prostranstva su ispred i stepe,
svetionik belasa u noći.
Da pebolimo nanete nam štete,
valja prvo pustinju proći.

Ipak iskra slobode u duši tinja,
nikad nije sve do kraja propalo,
Pomoći nam neće tuđa milostinja,
samo nadanje u sebe nam ostalo.

(C) Ljubodrag Obradović