Категорија: Ljubodrag Obradović

SVE ŠTO TAKNEM

Sve što taknem,
nestane ko na suncu led.
Sve što pipnem,
svoj prirodni izgubi red.

U sebi prokletstvo nosim,
i sve na svetu kletve.
Moj pogled letinu kosi,
buduće sluteći štete.

Nada nestaje svet dok drema
a u crnu rupu sumanuto hrli…
Oluja se velika odavno sprema,
i pakao kao da me već grli.

Kraj dođe začas!
Stalno čujem taj glas,
taj eho kataklizme!
Mada… Slušam svest
i ne plaši me kazna!
Mada… Čekam dobru vest
i sreću da me lizne.

Rakija prija svakom.
Stanem na kamen.
Sjaj u travi osvaja lako.
Na kamen stanem,
pa izbledim polako.

Jer, sve što taknem,
nestaje, kopni…
Jer, ljubav
i kad me dotakne,
u bol se odmah utopi…

(C) Ljubodrag Obradović

BIĆE DANA

Biće dana,
kad i kajanje
će da se javi.
Biće i pakla.

A sad,
potočak si,
posle kiše
i možeš da me udaviš,
u mutnu reku života.

Možeš da me ostaviš
samoga na putu,
da noću gledam
sve zvezde,
a vidim samo tebe.

Sve možeš.
Čak i da se javiš.

(C) Ljubodrag Obradović

KOLIKO…

Koliko sati,
probdela si noću,
čekajući da svrati,
i odnese samoću.

Koliko nade,
zauvek si izgubila,
dok sanjala si balade,
a nisi ljubila.

Koliko suza si prolila,
sve čekajući sreću.
A još nisi shvatila,
dani ko laste odleću.

Koje tek iluzije,
otišle su u etar.
Tren sadašnji bez vizije,
odneo je vetar.

Koliko vremena do otrežnjenja,
prošlost ne može da se vrati.
Propušteno u životu, život menja!
Ali, to se, tako kasno shvati.

© Ljubodrag Obradović

PROLAZ

Prolaz  za ljude čestite,
napravite molim!
Moćne danas svi štite,
a niko ih srcem ne voli.

Kako savest ispeglati,
kad je sreća već prohujla?
Kako, kad se život krati,
i nestaje, ko pčela odzujala.

Prolaz za zamah sveta,
sve je što sada želim.
To što moćnima smeta,
mene danas samo veseli.

Svoja nade svako ima,
budućnost uvek dođe.
Ko hleb gladnima otima,
ne može nikad da prođe!

Moja su očekivanja talog,
svet i dalje novac vrti.
Nada, zaklopljen je katalog,
u kom se i šut nešto prti.

Prolaz za ljude čestite,
napravite! I takvi postoje.
Njih danas bogovi štite,
njih će i moćni da se boje.

(C) Ljubodrag Obradović

ZASTANI

Zastani,

u velikim koracima,

krila izrasla opusti

i gledaj.

Usponi i stramputice,

pad, pa zvona.

Sreća po strani,

ključ u probušenom džepu.

Ne trči.

Zastani.

Ne stiže se uvek,

kud se pođe.

Ne radi se uvek,

što se želi.

Uvek slučajnost postoji

i zbrka misli,

brdo mogućnosti,

okean promašaja.

Zastani.

Настави са читањем “ZASTANI – Ljubodrag Obradović”