Пијанац – Кристијан Илиевски

То је био један момак,
који душу даје у ракији
и вину,
док му срце други скину.

Волео је да каже
Жене су волеле мене,
пијаног још више,
док се ја излевам са ракијом,
као да је у мени кише.

Али имао је проблема,
породичних,
у људима је налазио
још људи хаотичних

Дођу му оне године
када мора да остави пиће,
али он неће,
још тежи карактер је био,
а свима је по једну боцу
залио…

Ето га,
у старим креветом,
са флашом празном,
слуша смрт која га зове.

И на крају упокојио се,
са душом чистом
и Џорџом Торгудом
на срцу…

Породица – Илијевски Кристијан

Бориш се као црни витез,
за оно што волиш
за оно што тебе чека
да дођеш,
да се њима вратиш.

Али ти си тамо,
у тамама шуме,
чуваш себе и остале,
страх те да не изгубиш све.

Страха нимало немаш,
али жеља ти је да све што
волиш буде око тебе.

Гледаш горе у небесима,
мислиш о твојима,
о њој,
жени поносној,
што ти чува кућу
и децу подиже.

Настави са читањем “Породица – Илијевски Кристијан”

Једина моја – Кристијан Илиевски

Не знам шта рећи а не заплакати,
када је погледнем у те очи црне
које те гађају као гром
та коса црна која ме води ка њој,
некако ми фали да је погалим,
да јој душу помазим,
а те очи да љубим
док мене нема.

То име,као да јој га је Бог
сами дао,
брижна је и добра,
а кад је уљутиш права кобра.

То лепо лице које сија осмехом златним,
сањам је сваке ноћи,
кад ће она код мене у загрљају доћи,
волим је више од свега,
чак и од овог света и живота.

Богдана,
мило моје,
надам се да те видим
и да те никад не испустим.

Светиња моја – Кристијан Илијевски

Ех, лепотице са очима златним, што шеташ улицама самим, што се читаву ноћ шеташ, што се пустиш по тим сокацима, далеко од мене. Дођи са мном, да смо заједно, да се не одвајамо, да се љубимо док свети Месечина бела. Ти, цурице са светлећим очима, што идеш даље и даље, као да се кријеш од … Настави са читањем “Светиња моја – Кристијан Илијевски”

Ех, лепотице са очима златним,
што шеташ улицама самим,
што се читаву ноћ шеташ,
што се пустиш по тим сокацима,
далеко од мене.

Дођи са мном,
да смо заједно,
да се не одвајамо,
да се љубимо док свети
Месечина бела.

Ти, цурице са светлећим очима,
што идеш даље и даље,
као да се кријеш од нешто.

Што не дођеш са мном,
да идемо негде далеко
од свега лошег што је
пред  нас.

Да идемо негде далеко,
где ћемо да седнемо
под неким дрвећем,
и да се љубимо
док можемо,
да гледамо Месечину
и њене звезде.

Дођи у рукама мојим,
да те никада не испустим,
да те љубим
и никада не оставим.