Не знам шта рећи а не заплакати,
када је погледнем у те очи црне
које те гађају као гром
та коса црна која ме води ка њој,
некако ми фали да је погалим,
да јој душу помазим,
а те очи да љубим
док мене нема.
То име,као да јој га је Бог
сами дао,
брижна је и добра,
а кад је уљутиш права кобра.
То лепо лице које сија осмехом златним,
сањам је сваке ноћи,
кад ће она код мене у загрљају доћи,
волим је више од свега,
чак и од овог света и живота.
Богдана,
мило моје,
надам се да те видим
и да те никад не испустим.
(Прочитано: 63 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.161 пута)