Добродошли!
НЕ УМИРЕ СЕ САМ
Лежим поред тебе. Твоје лице гледам.
Лепо је, као са фотографије црно-беле.
Још од првог дана, никоме те не дам,
Kада су душе све пред собом меле.
Не желим знати да смо дошли до краја,
Иако нам је живот ову постељу скројио.
И даље сам жељан нашег малог раја,
Kада сам ти ноћу све звезде бројио.
Уз тебе, у овом часу, остати морам.
Kа плавом небу полетимо, као птице.
Добро знај – никада се не умире сâм!
То пише на страницама наше бележнице.
KOSA
Stojiš ispred mene i gledam tvoju kosu;
Dugu i bujnu kosu, boje kestena i hrasta.
Pogled sa nje ne skidam u svom zanosu,
Radujući joj se, kao proleću prva lasta!
Njeni mirisi me više ne vode u bespuća.
Neumorna duša joj već sada u zagrljaj hrli.
U svojim namerama je postala svemoguća,
Jer ne prestaje strastveno da voli i da grli!
Takvu kosu mrsim i neprekidno ljubim.
Pod ovim prstima je kao najfiniji damast.
Želeći da usne na nju što više priljubim,
Ovaj tren krasi najlepših boja kontrast!
OKTOBARSKA NOĆ
Suvo lišće, pod sporim i olovnim korakom, šušti.
Nova jesen je, al’ pečeni kesten više ne miriše.
Još jedna nada tone. Sa grane života se ljušti.
U iluzijama, još uvek se nedodirljivošću trujem,
Svim našim snovima i dugim besanim noćima.
I ovu praznu i nemirnu, bez srama, psujem!
Najradije, po hladnoj zemlji, sada bih se valjao,
Da više nikada ne poželim da sam čovek živ,
Jer nema onog o čemu sam uvek budan sanjao.
Običan sam prosjak, koji za zrno ljubavi moli.
Ove kišne oktobarske noći opet tumaraću sâm,
Do poslednjeg udaha, kad bude prestalo da boli.
GLADNI ČOVEKA
Gladni smo, iako siti,
Gladni smo, ali čoveka.
Zatvoreni i sakriveni,
poput kakvog bisera u školjci.
Izgubili smo pojam čoveka.
Šta on zapravo predstavlja?
Ima li ga na vidiku,
iako je gomila ljudi ispred tebe?
Da li su tu kada interes nestane?
Da li su tu kada više ne trebamo jedni druge?
Nestaju,
poput sunca u sumraku,
poput meseca u osvit zore.
Nestaju,
kada im više nismo potrebni,
kada su ostvarili ono što su naumili.
Vraćajući se tako licemerni
u svoje ljušture ljudske bede i sirotinje,
glumeći biser,
a, zapravo,
od pravog bisera i njegovog sjaja – ni traga!
Gladni smo, iako smo utolili glad,
Gladni smo, ali čoveka,
onog iskrenog,
onog čistog srca,
onog plemenite duše.
Čudna je to glad,
Glad koja je uvek prisutna,
Glad koja je sve veća,
Glad koja nikada neće biti utoljena
jer je previše bisera lažnog sjaja,
zatvorenih u školjkama egoizma,
i tako zatvoreni ostajemo podjednako beda i
gola sirotinja,
Sirotinja, gladna i žedna svega onog
što nas čini čovekom!
DOM
Nasred trpeze je vruća pogača.
Odmah do nje, stoji sok od višnje,
Kao i omiljeni kolači od rogača,
Dok traje majčinog glasa slušanje.
U velikoj peći tiho pucketa drvo,
Koje najavljuje hladnije i kišne dane.
Otac, po običaju, nazdravlja prvo,
Izgovarajući glasno tople reči, birane.
Napolju se čuje lavež stare keruše;
U blizini i bogati cvrkut nekih ptica.
Sa njima pevaju naša bića i duše,
Kao i poslednja, na cvetu, latica.
Ispred kuće maše stara lipa, prastara,
Sa koje opadaju listovi, umorni i sivi.
Pored nje su orasi, kao i šljiva stara,
Kojima se uvek svako raduje i divi.
U ovom toplom domu ljubav cveta.
U njemu osmesi nikada prestati neće.
Nosiću ga u srcu, čak i na kraj sveta,
Na lađi, punoj sete, radosti i sreće!
ĆUTIŠ I NAJVIŠE KAŽEŠ
Reči i jezik su moćni
poput kakve britke sablje,
ali ćutanjem najviše kažeš.
Kažeš i više no što bi rečima
bilo šta rekao ili opisao –
svaku bol,
patnju,
tugu,
razočarenje,
a, neretko,
sreću i radost.
Ćutanjem,
govoriš i ne prestaješ.
Ćutanjem,
dok često razgovaraš
sam sa sobom,
čuju te samo oni
kojima je do tebe stalo,
kojima si bitan,
kojima si drag,
koji te nikada ne bi napustili,
kojima si uvek dobar,
čak i kada si nekada bio grub
i nepravedan prema svima njima.
U svom tom ćutanju,
postaješ nemušti besednik,
a tvoje ćutanje bi najradije
bilo poput nekog
najglasnijeg urlika!
TUŽNE SU STARE ADRESE
Neke adrese zauvek napustimo,
Al’ one ostaju deo svih nas,
Kao jedna od mnogih životnih epizoda.
Koja nepoznata lica u njima svoje radosti i tuge
Sada među sobom dele?
Da li im, ko meni, znani stari zidovi čuvaju
Poneku tajnu?
Zašto sam i noćas ka njima,
U neukrotivim mislima,
Bez ikakvog razloga i smisla, pošao,
Znajući da na tim starim i prolaznim adresama,
Odavno više ničeg mog,
Sem bledih sećanja i uspomena,
Ne postoji?!
СЈАЈ У ПЛАВИМ ОЧИМА
Окрени се да видим благи осмех твој,
То знано лице, сјај у плавим очима,
Нежан врат, који сам некада љубио.
Застани! И даље можемо бити спој!
И најмањи део тебе погледом златим.
Трептајима својим ме изнова опијаш.
До најсјајније звезде знају да ме носе,
На белим коњима, јаким и крилатим.
Твојим бићем моје се и даље храни.
У књизи љубави, на страници си првој.
Kада усне заћуте, других неће бити,
Kада ми буду немила јутра и дани.
NIJE ŽIVOT STAO
Rodiš se
I udahneš život punim plućima.
Raduješ se svakom danu,
Ali mladost tako brzo dođe
I još brže prođe,
Dok još nisi ni trepnuo,
Dok mu još pošteno nisi rekao „Zdravo”.
Hiljadu je želja ostalo ‒
Onih najlepših,
Onih najdražih,
Tebi, naizgled, neostvarivih.
Ali, ipak,
Za neke moramo sačekati
Neko drugo,
Neko lepše vreme,
Jer ovo sivilo im
Ne pruža šansu i priliku,
Ne da im mira!
Puštaš da ti duša luta,
Dok je telo umorno od svega,
Ponajviše od lažnih nadanja i očekivanja,
A najradije bi i ono lutalo,
Jer unutrašnje oluje i vetrovi su prejaki,
Nalik kakvom tornadu
Koji nam razara dušu i srce i
Ne da spokoja,
Ne da drugu priliku!
A tolilko vape za tim ‒
Kao žedan vode,
Kao biljka sunca,
Kao ratnik pisma!
Neka te život
Opet zavede.
Dozvoli mu da te podseti
Da si živ
I neka ti pruži njegov najbolji deo.
Želiš njegove najlepše mirise,
Vence ispletene radostima,
Ukrašene smehom,
Okačene o zid tvoje duše,
Jer
Život nije stao!
Na pola puta si došao
I ne želiš stati,
Sad kad je najlepše,
Sad kad je razlog više nastaviti put,
Onaj najlepši,
Ispunjen novim nadama,
Očekivanjima,
Vencima ljubavi –
Bez gorčine,
Bez poraza,
Bez padova!
Izbori se za svoje vence sreće –
Za plamene strasti,
Za sve one pozitivne stvari,
Za jutra bez sete i tuge,
Za sve životne mirise,
Za spokoj duše i tela,
Jer to duguješ sebi
I svima onima kojima si bitan!
U tim najlepšim trenucima,
Seti se i onih najdražih
Koji nisu više sa nama.
Upali im sveću
I čuvaj ih u lepom sećanju.
Prolij neku čašu vina ‒
Onu čašu, namenjenu svima njima.
Otrgni ih od zaborava!
I zato,
Udahni život punim plućima
Kao onog dana
Kada si se rodio,
Jer
Život nije stao!
BORE NA LICU
Ne plaši se bora
Na svom umornom licu,
Jer su one svedok svega
Što si u životu proživeo.
One su pokazatelj vremena
Koje je ostalo iza tebe,
A koje i dalje teče,
Bar za sve one srećnike,
Jer neki uvenu,
Ni ne dočekavši ih.
Lepo je kada starimo
I proživimo
Kako dobre,
Tako i one loše stvari,
Jer život nije med i mleko.
Svaka naša bora
Nosi neku svoju priču
I rado bi progovorila
Kad bi mogla.
Svaka je zauzela
Svoje počasno mesto
Na našem licu.
I tek će!
Svako izborano lice je
Izmučeno.
Lice koje je mnogo toga
Videlo i proživelo.
Svaka ta bora predstavlja
Radosti, tuge, ali i
Mnogo ostavljenih godina
Iza svakog od nas.
Neka ih.
Neka ne smetaju.
Jer, mesto im je
Upravo tu –
Na našim licima!
Kao kakvi spomenici,
Koji podsećaju,
Koji opominju!