Категорија: Ivo Torbica

НОЋИ БЕЗ ТВОЈИХ МИРИСА – Иво Торбица

НОЋИ БЕЗ ТВОЈИХ МИРИСА

Туробан, испод небеског звезданог плашта
Преко усана, једва чујно, твоје име изговарам
О теби мислим и о свему твом овај лудак машта

Не знам где си. Можда близу ил’ негде далеко
На сваком женском лицу, обрисе твога тражим
Иако твој нежан врат дуго милује други неко

Знам да ноћи, без твојих мириса, исте бити неће
И ова је обична и досадна, само једна у низу
Месец почиње да прети. Буди ми чежње веће

Нашу клупу препознајем. Исто је онако лепа
Kао онда кад је била сведок наших пољубаца
Kада је наша љубав била велика, чиста и слепа!

ИЗМЕЂУ СУТРА И ЈУЧЕ – Иво Торбица

ИЗМЕЂУ СУТРА И ЈУЧЕ

Желео сам те за себе. Било је то од мене јаче.
Чувао сам те и од првог дана у срцу те скривао.
Ништа се моје према теби никада променило није,
Али, судбине су, све даље, једна од друге, биле.

Поново бих волео да по нама топле кише лију,
Посебно оне мајске, када смо изговорили:
“Заувек, бићеш моја! До гроба, ти бићеш мој!”
Ни слутио нисам да ће ми те речи душу разболети.

Зауставили смо жеље, престали о љубави снивати,
На свет и остатак живота гледати истим очима.
Шта си то у мени пронашла, да би обрисала после?
Шта сам толико лепо онда на теби приметио?!

Не кајем се због тога, нити ћу то икада чинити,
Иако јутро, за једно од нас двоје, осванути неће.
Сâм сам – у лавиринту, између сутра и јуче,
У гротлу својих чула, из ког сета избија и пече!

MOЖДА САМ, А МОЖДА И НИСАМ – Иво Торбица

МОЖДА САМ, А МОЖДА И НИСАМ

Можда сам ја и даље само један
Обичан човек и наиван занесењак
Kоји слепо верује благим осмесима
И оном чистом сјају и искрама у очима
Можда сам, а можда и нисам

Можда сам последњи на овоме свету
Kоји без престанка мирисну душу и срце
Попут свиле, милује преко рима и стихова
Великих песника, из неког другог времена
Можда сам, а можда и нисам

Можда сам једини који, док те посматра,
Пожели да смо негде далеко, сами
Не штедећи преостале године живота
Сваки могући дан и трен, само за нас
Можда сам, а можда и нисам…

ПОКРАЈ РЕКЕ – Иво Торбица

ПОKРАЈ РЕKЕ

Покрај реке шетамо, бројећи тренутке среће.
Њени нежни валови нам успомене исписују.
Поред њих, грли нас путељак и младо дрвеће,
И усахле усне, најзад, крећу да се додирују.

У звезданој ноћи, нико нам ништа не може,
Јер нас небески лампион у сваку стопу прати.
У шкољци љубави бисерни пољупци се множе,
У трену кад у заљубљена срца пожуда сврати.

На топлом ветру јасике шуме и јавори машу,
Будећи у нама страст и сваку емоцију чисту.
У нашим сновима, оне царског дората јашу,
И као ласте лете, носећи на крилима жељу исту.

ЈЕДНОГА ДАНА (БЕЗ ЊЕ) – Иво Торбица

ЈЕДНОГА ДАНА (БЕЗ ЊЕ)

Једнога дана, ако моје срце буде престало да воли,
Изгубљено и хладно, потпуно изгореће! Неће ме бити.
Шта би оно без љубави било? Орган, ко и сваки други.
Без ње, много тога би наставило да мучи и да боли!

Био бих само обична и невидљива сена, без душе,
Терет другима, понајвише себи. Још једна брига више.
Не бих запажао оно најбоље у људима око себе.
Без ње, у телу би владале немилосрдне олује и суше!

Ако икада будем престао да љубим, нек нестанем!
Шта је живот без честих пољубаца и топлих загрљаја?
Зар без љубави вреди дисати, земљом ходати сâм?!
Без ње, у зрно прашине, цео бих могао да станем.

Једнога дана, ако моје срце буде престало да воли,
Изгубљено и хладно, потпуно изгореће! Неће ме бити.
Шта би оно без љубави било? Орган, ко и сваки други.
Без ње, много тога би наставило да мучи и да боли!

UGARAK – Ivo Torbica

UGARAK

Šta ĉovek u trenucima kišnim da kaže,
U samoći, koja ga, bez samilosti,
Uporno steže i tako nemoćnog obavija?

Gadna jeka se u glavi nanovo rađa.
Poput gonga, odzvanjaju krvave stope,
Ostavljene po ulicama, bez plaveti.

Da li glas skitača, odavno mrtvih koraka,
Pod velom noći, iko više čuje?

Ili ruku spasa ovom stradalniku i grešniku
Još samo Gospod može da pruži,
Dok od njega običan ugarak ostaje…

НАПОСЛЕТКУ – Иво Торбица

НАПОСЛЕТKУ

Године су, тако брзо и неосетно,
Поред нас двоје, прошле,
А могли смо безбрижно старити,
До смрти, радост и срећу обоје грлити,
Дивну и прелепу децу изродити,
Читав свет имати под ногама.

О, зар се нас двоје никада волело није?
Зар на љубавном пољу наших живота
Нема више заједничких корака,
Топлог дома, на истој адреси?!

Дани ми постају тешки и дуги, предуги.
И овај је без икаквог смисла.
Без топлине је, хладан,
Kао последњи поглед и додир твој.

А превише тога сам имао да ти кажем –
Да си моја друга половина тела,
Врела крв, која кроз моје вене и аорту тече,
На мојој животној стази,
Једини и прави знак!

Напослетку,
Након бескрајних речи, пуних горчине и бола,
Kоје до тебе ни сада не допиру,
У невремену и вечном лутању,
Док ме ветрови судбине зле бесомучно ломе,

Остајеш део сваке моје песме, стиха и риме,
Највећа неостварена жеља и машта,

Kада ми зора увек украде наду,
Kоју ми свака бесана ноћ дâ…

TRAŽIM – Ivo Torbica

TRAŽIM

Tražim
i verujem da ću pronaći.
Tražim samo dobro,
tražim samo pozitivno.
Tražim sve ono
što nas čini ljudima i velikima.

Tražim
nekad možda i previše.

Tražim
zrno nade,
trenutak pažnje,
malo ljubavi,
nešto poverenja;
Tražim zračak topline i svetlosti,
poput one nebeske što nam život daje.
Tražim
i ne posustajem u tom traženju.
Tražim,
jer verujem da to postoji.

Tražim
i verujem da ću pronaći.

ŠTA ĆE TI NA KRAJU OSTATI – Ivo Torbica

ŠTA ĆE TI NA KRAJU OSTATI

Čoveče, kuda svakim danom stalno juriš,
Kao da nećeš stići tamo gde si se zaputio?
Obučen u nedobno odelo od večne bojazni,
Prestaješ da grliš i ljubiš sebe. Zar to želiš?!

Ko li te rekama bez jasnog toka navodi,
Pa ne prestaješ umoran ići u susret tome?
Ne dođe li ti da to zdrobiš i odbaciš od sebe,
Kada u slepom koračanju škrtariš na sebi?!

Telo tvoje nije meta za pogane reči i koplja,
Isprazne i hladne poglede, bez saosećanja.
Tvoja duša nije platno po kom svako škraba.
Odeš li od sebe, šta će ti na kraju ostati?

Trgni i osvesti se! Na želje i snove pomisli!
Izuj stare cipele pune kamenja, prašine i mulja.
Zavoli nešto više svoje i sva ona bliska srca,
Koja te neće nikada baciti u živi pesak i blato.

Boli i duboke tišine pusti da odlete u mrak.
Na vedrom nebu zvezdu vodilju iznova potraži.
Možda te ona baš noćas na pravi put uputi,
Na neka zelenija polja srećnijeg te odvede.

PROLAZI ČOVEK, A NE VREME – Ivo Torbica

PROLAZI ČOVEK, A NE VREME

Prolazi čovek
a ne vreme.
I dok to shvatimo
život je ostao iza nas.

Vreme nikog nije čekalo.
Mislimo da će nas nešto
stalno čekati,
a neće.
Nikog nije čekalo
niti će.

Prolazimo –
poput konja, koji livadama jure,
poput jata ptica u ranu jesen,
poput prvih praznika u ranu zimu,
poput topljenja snega u rano proleće,
poput pšenice u rano leto,
poput zalaska sunca,
poput najlepšeg detinjstva,
onog bezbrižnog,
nevinog i
radosnog.

I samo dok smo se okrenuli
život je ostavio svoje tragove
na putu smeha, suza, sreće,
radosti i tuge.
Neki su dublji,
neki jedva vidljivi,

ali svakako obeleženi
na stazama koje vode sve nas
do istog cilja,
do iste one stanice i luke,
koja su naša konačna odredišta.

Zato,
hodaj i plovi podižući
što veći talas
da znaš zašto si se rodio
i da tvoj prolazni i kratak život
ima punog smisla.

Jer,
prolazi čovek
a ne vreme.

I dok to shvatimo

život je ostao iza nas.