Категорија: Andreja Vranješ

 

ЦРНИ ЧОВЕК И ЦРНИ БОГ

Умире црни човек у афричкој ноћи,
одсвуда гледају тигрове црвене очи,
чекају смирај,
у једно да се споје,
Земље, небо и море,
у заспале боје.

Бог Црни,
дошапну човеку на црни рог,
Рече: Ловац си био,
ни то ниси баш хтио.
Једампут зебра , једампут змија што гмиже,
сад буди нешто ближе,
буди травка танка,
на врху дечјег санка.

© Андреја Ђ. Врањеш

Младић се представио као заљубљеник поезије, упита песника како се постаје песник, затечен помало питањем , знати  колико било  о поезији па такво питање. Немогућа алхемија одговор је био кратак, песник се не постаје. А шта је  алхемија упита упорније радозналац? Песник није био сигуран шта је са овим човеком, шта хоће од њега помисли, да ли жели можда да ме дрибла како би се жаргонски рекло јер  и времена су постала дрска као људи. Све што не ваља и није добро, данас  је могуће у лошем тону. Хегел би дошао у сумњу властитог промишљања . Када је са млађим саговорницима разговарао, није их персирао, а да ли је грешио често се питао. Како се деси да неко од саговорника изненади глупавим питањем, он би по аутоматизму правио дистанцу, као што се десило и овог  пута. Да ли сте прочитали  дело Алхемичар упита песник? Нисам одговори с лакоћом младић  и остаде у свом ћошкастом свету. Некад се не својом вољом мимо  заслуга других, необјашњиво  нађемо у тренуцима  безизлаза, када нас спопадну неочекивани људи које не бисмо ни у подсвести хтели срести, или се десе догађаји непредвидиви по своме току и завршетку, а да би се измакли напасти,  искочили би кроз прозор само да се спасимо муке,  без обзира на  могућу трагедију, јер  веће трагедије од ове нема. То су тренуци 
када памет  не помаже, кад не помаже ништа, када се  као трупац препустимо воденој матици, па шта нам  се деси, да се само заврши. Поприлично  бесан потрошеног такта којег је истрошио живот измисли  да се жури на пројекцију. А шта је пројекција настави  опет да као мушица напада. Шта је било касније
песник  није знао, нити је желео знати, да ли га је  изненадио наглим гестом , није мислио ,  несувисла питања су га потпуно избацила, потрчао је као да трчи трку  за  спас живота, без окретања, учинило му се као да бежи од истих прогонитеља који су прогонили ЛОРКУ, као да је бежао да се  никада више не
врати, као из  кошмарног сна.

Настави са читањем “ПРЕПОДНЕВНИ  СУСРЕТ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЗАГЛЕДАН ДАЛЕКО

Супрузи Миљи

Застао  је,  гледао у  жену,
познату  блиску, у сатену плавом,
 кад  сећања ненадана крену,
кад лепоту гледаш оседелом главом?

Ако она није, очи ће се застидет варљиве,
зар још  мисли  теку у  смислено давно,
вратит немогуће, није изводљиво,
усне, лице , тело, биће  раздрагано.

Зато кренимо намо, кад заболе дани,
склонимо се у зоре лење, у бесане  ноћи,
тамо гда је наше освануло дело,
где на зиду сваком,  видиш
слику драгу, видиш миле очи.

Настави са читањем “ЗАГЛЕДАН ДАЛЕКО – Андреја Ђ. Врањеш”

НЕКА ДЕЦА ОСТАНУ ДЕЦА

Срушили су централу на Дњепру,
да ли би слично учинио во,
ован, магарац. КОЊА нећу да поменем,
његов галоп је најлепша симфонија у рзајућем дуру.
Ако се случајно догоди,
да човек у жовотињском царству угледа склад,
живот ће постати срећа.
До тада молим децу света,
да ни не помишљају постати људи!

Настави са читањем “НЕКА ДЕЦА ОСТАНУ ДЕЦА – Андреја Ђ. Врањеш”

У КОРПИ ПЕСМА

Јутро у Букину, отвори граја,
уши пробуди продоран звук,
Циганин, у таљиге мрлину скупља,
давнином рога, рањави мук.

Месец насукан на рту неба,
зрацима, нежно Сунце откачи,
у корпи песма, комадић хлеба,
гледају бистре дечје очи.
Настави са читањем “У КОРПИ ПЕСМА – Андреја Ђ. Врањеш”

НАИВНОСТ

Веровали смо да естете могу бити
и  они који се не слажу са озбиљно ружним,
да је велико што спаја,
да границе постоје за уске душе.
Све што није ваљало,
називали смо реликтом прошлости.
Онда смо схватили,
да је време пролазно,
Настави са читањем “НАИВНОСТ – Андреја Ђ. Врањеш”

У ИГРИ СВЕТЛОСТ – пријатељу, пилоту Р.В. Митру Мијатовићу.

Високо у пољу таме,
бокори звезда горе,
мрклином се Луна сели,
до плиме светла, плама зоре.

Кад статисти небески, потроше сјај,
знаци светлости дотакну сан,
живот се покрене бујно,
одморно Сунце, објави дан.

БАСНА ОРАО И ЦРВ – ИВАН КРИЛОВ.

САГЛЕДАВАЊЕ

Кад људи саглдавају животе своје,
као да их упита необјашњив неко,
какви су то они били?
Многи у присећању људскост не угледају,
живели су без Бога, ега и неба.

Настави са читањем “САГЛЕДАВАЊЕ – Андреја Ђ. Врањеш”