УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш

УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ

,,Када су руски тенкисти пред крај Другог светског рата обнављали латински“ верујући да наступа време нове Ренесансе, када су у разрушеном Берлину Немачкој деци делили чоколаду, многи су помислили да је мржњи одзвонило, нико није размишљао да ће се пред крај истог века десити поновно бомбардовање Београда. Авенију Унтер ден Линден и Бакингемску палату нису надлетале гвоздене суперсоничне птице, нити су деца западно од савести, убијана на ношама, па ипак од таквих свирепости су аболирани пилоти најснажније војне силе овог нам како мондијалисти кажу модерног доба софисцитарне технике, додато и мржње, који су по задатку одлетели далеко од својих домова из светлих градова раскалашеног живота, препуног хедонизма као начина размишљања.

Настави са читањем “УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЖИВОТ КАО ПАД – Андреја Ђ. Врањеш

ЖИВОТ КАО ПАД

Чим је проходао,
возио је смук,
живот му је био спин,
мутивода, као фин.

Име знао да промени,
небо је себи украо,
одживео ружан век,
неким чудом био леп…

Настави са читањем “ЖИВОТ КАО ПАД – Андреја Ђ. Врањеш”

ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ

Шуштало је  време, у годинама од бола,
векови су прошли,  прошле су и наде,
народ један победе губио,
тужан, трошан, прешо у баладе.

Истеран испод неба, некуд зури, гледа,
хтели би да  престане  о њему и глас,
што имао  у прошлом  остало,
њега тражи спас.

Кад би знао завршити по мукама ход,
остао без курса, луке, брода , мора,
згужвано доба ко да вечно траје,
он још воли, из небеских гора.

06.08.2022. године

Настави са читањем “ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

ВРХ СВИХ ВРХОВА – Андреја Ђ. Врањеш



ВРХ СВИХ ВРХОВА

АНЂЕЛКИ.


Гледао је сићушну жену,
једном је била од Килиманџара,
за своју висину виша,
испод ока вида, посматрала ту
Африку црну,

каже у њој тада падала је киша.

Шта је нагна, ка своду високом,
можда је хтела бити неба део,
да се варком континенту диви,
ил летет животом, бити соко сиви.

Настави са читањем “ВРХ СВИХ ВРХОВА – Андреја Ђ. Врањеш”

ВИЗИЈА – Андреја Ђ. Врањеш

ВИЗИЈА

На сцени је завладао бесмисао,
остао је без визије,
надао се ипак,
угледао је сећање,
у песмама .

Настави са читањем “ВИЗИЈА – Андреја Ђ. Врањеш”

ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО? – Андреја Ђ. Врањеш

ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО?

У аристократској Европи деветнаестог века укључујући и  Русију, родитељи су персирани, колико је такво понашање било екстравагантно довољно је погледати руску и француску књижевност тог доба па се одмах уверити. Неки се слажу да је такво понашање било абнормално. Стварност је када је човеково делање у питању одувек била дискутабилна. Још у Платоновој Држави критикује се  песништво јер оно опонаша стварност, зато код Платона нема  комедије ни трагедије, он сматра да дела која  говоре о стварности слабе одгој, делују штетно на морал. Само химне и песме које славе честитост имају Платоново одобрење. Поставља се аналогно питање како би Платон поступио  да је на месту  данашњег човека, или  да ли би хтео бити у његовој  позицији? Сигурно је да  не би, јер се коси са његовим суштинским принципима. Дуго је савремено време без разума дефинисана стварност коју  детерминише живот  апсурда, строжије казано живот изван ноторне логике, човек непрекидно ради себи о глави не држећи се скоро никако  хуманих начела. Да не говоримо колико је  врхунско у мери валоризовано, све што је ретко оно је и вредно. Више се цени, чак негује профано, вулгарно. Истина је  у супртности са нормалним, масовност је димензија опште прихваћеног, мање је оних који читају књиге, више  оних који их  пишу. Поетеса Сапфо је у свом дому  учила девојке плесу, музици, поезији. Душевна расположења су била искренија, шта видимо данас у окружењу, далеко је од  правила, а живот без правила подсећа на сан, у коме нема смерница. Душко Трифуновић поручује у песми младом човеку данашњице:
,, ПРОБУДИ СЕ НЕШТО СЕ ДЕШАВА, НЕМОЈ РЕЋИ ДА ТО НИСИ ЗНАО И ТВОЈА СЕ СУДБИНА РЈЕШАВА, МОГЛО БИ ТИ ЈЕДНОМ БИТИ ЖАО.“ Моја маленкост се пита: ,,Спава ли  цивилизација у  ружном сну  БЕЗ ПРАВИЛА“?

Да ли је све  што нам се дешава увертира у ресетовање читаве цивилизације, њених токова, иде ли се ка стварању доброг, хуманијег, или је дошао крај, одлазак човеков са историјске сцене на којој је драматично поразно одиграо улогу?
Настави са читањем “ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО? – Андреја Ђ. Врањеш”

ПЛАНИНО  МОЈА – Андреја Ђ. Врањеш

ПЛАНИНО  МОЈА

Вишу не угледах,  камним врхом плавет дотакнула. Свјетионик у дједовом оку, кад је тражим, даљинама је тражим,  друга изговорена рјеч послије мајке, у времену завијет. Пробуди ме сјећањем  кад смо  себе знали, кад смо вјеровали, кад се Сунцу поклањало, кад се опирало. Рођени испод  планине носили смо оно  небо. Кад  је враћам у  бојама је враћам,  тад као да видим неки чудесан из маште свијет.
Настави са читањем “ПЛАНИНО  МОЈА – Андреја Ђ. Врањеш”

БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш

БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ

Клонили се рђавих  сретања,
отимали од  злих слутњи,
бојали се ниског греха,
чували од подлих  ћутњи.

Тражили су светла  луку,
падали и подизали,
селили се, куд све нису,
о године спотицали.

Сутра  су им отимали,
њихово је јетко било,
што су знали, тихо знали,
дал  се крећу, ил су стали?
Настави са читањем “БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

МИРИС ЈУТРА – Андреја Ђ. Врањеш

МИРИС  ЈУТРА

Птица  рањеног лета,
тулипан погнут, као да  клечи,
тишина мека,
отишле су речи.

Сунце  се високо пење,
у светлу хиљада руку
и  све би хтеле оне,
откинути цвет у струку.

Настави са читањем “МИРИС ЈУТРА – Андреја Ђ. Врањеш”

ПИТАЛИЦА – Андреја Ђ. Врањеш

ПИТАЛИЦА

Кад ће светлост потрошити тмину,
храброст вечно да наружи страх,
када ће се само од среће плакати,
кад ће мржња цела да постане прах?

Кад ће живот ко мајка да прашта,
када љубав без боли да траје,
када ће се појавити неки нови човек,
који не зна да узима, али зна да даје?

Настави са читањем “ПИТАЛИЦА – Андреја Ђ. Врањеш”