У ИГРИ СВЕТЛОСТ – пријатељу, пилоту Р.В. Митру Мијатовићу.
Високо у пољу таме,
бокори звезда горе,
мрклином се Луна сели,
до плиме светла, плама зоре.
Кад статисти небески, потроше сјај,
знаци светлости дотакну сан,
живот се покрене бујно,
одморно Сунце, објави дан.
БАСНА ОРАО И ЦРВ – ИВАН КРИЛОВ.
Плаче орао сузе рони, сретне га црв и упита: „ Зашто плачеш?
А како не бих плакао, сломио сам крила. Црв се замисли па рече: „ Ја немам крила, цео живот гмижем, па ето не плачем“, хтео је желећи искрено да утеши орла. „ Е јадни мој црвићу, више вреди само један мој лет, него цели твој живот“.
Имао сам пријатеља пилота РВ. родом из Бајине Баште, звао се Митар Мијатовић, долазио је редовно у библиотеку у којој сам био запослен. Тако се изградило кратко али чврсто пријатељство. Мита је био разведен , по одласку у пензију дошао је ближе сестри , која је са породицом живела у Сремској Митровици. Изнајмио је комфорну гарсоњеру у најстрожем центру. Тако смо и одпочели дружење.Одједном је поболео, исхемија срчаног мишића, последица пилотског живота. Срео сам га вукао се тротоаром. Био сам скоро згранут, насмејао се онако храбро мушки. Идем Андреја, заказао сам операцију на ВМА , ТРИ БАЈПАСА ,ТРЕБА ДА МИ УГРАДЕ. МИТО РЕКОХ ПОУЧЕН ИСКУСТВОМ ДРУГИХ ЉУДИ КОЈЕ САМ ЗНАО СА СА ЛИЧНИМ ЗДРАВСТВЕНИМ ТЕГОБАМА, ЗАШТО ЖУРИШ, ЗАШТО НЕ ПОКУШАШ КОНЗЕРВАТИВО СА МЕДИКАМЕНТИМА, ПА АКО БУДЕШ БАШ ПРИНУЂЕН, РЕШАВАЈ ОПЕРАТИВНО. Не, не, ја ћу ходати као човек или ћу умрети. Не могу овако и погледа ме неким погледом између храбрости и пркоса. Растали смо се као пријатељи, хтео је платити пиће, пожелео сам му срећу, добићеш Митре и овај борбени задатак, помислих сигуран. Није прошло неколико дана, звони телефон у мом скромном дому, јављам се, обраћа ми се озбиљан мушки глас: „ ЈЕСТЕ ЛИ ВИ АНДРЕЈА“, јесам одговорих. Па ко сте ви човече, зашто зачуђено упитах? Мој шурак Митар Мијатовић био је пилот ратног ваздухопловства, познавали сте га, преминуо је јуче у Београду, отишао је на операцију на отвореном срцу, није издржао кататеризацију, о операцији није било помена. Зовем вас рече узбуђени човек на сахрану, тражио је то Митар стриктно лично, на нахткасни је оставио цедуљче, свега неколико имена, Ваше је на првом месту. Он има сестру, сестричину, сина, а Ви на првом месту, нисам љут, зачуђен сам морам признати. И ја сам био збуњен такође. Величанствени гест, пријатеља пилота сматрам највећом чашћу коју сам доживео, која ми је указана од неког припадника људског рода у целом свом животу.
Био сам на сахрани, СКРОМНОЈ БАШ КАКАВ ЈЕ БИО ЖИВОТ ОВОГ ЧОВЕКА, сремском равницом се разлегао звук чувене композиције МАРША НА ДРИНИ, ИЗВЕО ГА ЈЕ БЕСПРЕКОРНО ВОЈНИ ОРКЕСТАР, на ковчегу са херојем заједно спуштена је у мајчицу земљу ЊЕГОВА пилотска кацига. Вод плаво униформисаних војника, троструким ПОЧАСНИМ плотуном, поздравио се са командантом. НИКАДА НИСАМ ТОЛИКО ПЛАКАО, НИКАДА НИСАМ БИО ТОЛИКО ПОНОСАН, АЛИ ЗБОГ ПЛАКАЊА БИЛО МЕ ЈЕ КАСНИЈЕ СТИД. КО ЈЕ МОГАО ПРЕДПОСТАВИТИ ОВАКАВ РАСТАНАК. НАПИСАО САМ МНОГО ПЕСАМА СА ПОСВЕТАМА, АЛИ ЊЕМУ НИЈЕ МИ СЕ ДАЛА НАПИСАТИ КАО УЗ ИНАТ, ЧИНИЛО МИ СЕ ДА ПЕСМА МОРА БИТИ БОЉА, РАВНА ЖИВОТУ ОВОГ ОФИЦИРА А НИТИ ЈЕДНА НИЈЕ БИЛА НА ТАКВОМ НИВОУ. ТЕК ОВИХ ДАНА ЈЕ КОНАЧНО НАПИСАХ, ЧИНИ МИ СЕ ДА ЈЕ ДОСТОЈНА ЊЕГА. ГДЕ И КАД САМ СПУСТИО ЦРВЕНУ РУЖУ, НЕ СЕЋАМ СЕ.
Господин који ме телефонски обавестио о шуриној смрти, зове се Васо Жегарац, ред је поменути име тог човека.
У ТРЕНУТКУ САМ СЕ СЕТИО БАСНЕ „ОРАО И ЦРВ“.
© Андреја Ђ. Врањеш
