ИЗ ЗБИРКЕ НА ОБАЛИ СРЦА
Рукама камену удахњује живот,
када дело буде завршено,
приђе му са стране,
схвати да је направио нонсенс.
Вајар улепшава стварност.
ПЕСМА НОВА
Живот је разлика додира,
радости и туге,
светлости и таме,
љубави и бола,
ведрине јутра и тамног слика,
питања многа отварају тајне,
мене ето тишти судбина Помпеја,
зашто нема Пенелопа више,
двобоја Пушкина и Одисеја.
ИСТИХ СНОВА
Бити рођен са две муке,
са разумом и са тугом,
трајат трпњом старог кова,
искушеник за три Јова.
Разумети говор трава,
светлих зора бити брана,
занесењак истих снова,
јаук неми а сто рана.
У каквом огледалу данашњице ововремени човек гледа себе убијајући се међусобно у заносу? Није ли планета Земља још увек трајалиште разуму нејасних обрачуна, арена чемерних сукоба, губилиште и мучилиште на разним меридијанима огња и крви. Разум што је апсурдно није ресурс помиритељског стваралачког ,више је узроком наказног, фаталног. Хомо луденс, мисаон само у значењу имена није и заштитник свих који се мичу и имају право на свој делић неба. Посматран у времену човек је чешће разочарење па тек онда колос духовности, можда је овај преживар пролазности , по себи парадоксалан, највећа грешка коју је природа себи дозволила. Шта је то што насилника и страдалника заједно данас поред историјских крвавих искустава поновно гура у нове суноврате, одакле толико лицемерја у круговима политичких елита, редитеља злочина без казни. Свакодневно као репертоарско позоришно гледамо на ТВ екранима дечју тугу“у очима без суза“ као што песнички тугаљиво рече Агостињо Нето. Шта је и ко је кривац за лудило савременог човека ? Шта овај данашњи човек треба да ради на себи и још више у себи да би променио лик? Да ли је као проблематичан ушао на споредан улаз у ову нам заједничку вртешку? Озбиљна су питања. Оваквих видика, без видика, човек је највише егоцентрик, уживалац и заљубљеник бледих вредности. Опседнут новцем , његовом снагом моћи, обезличен и изобличен он као такав мора најпре изаћи из себе а онда и из времена да би се кад људскост у њему зарумени светлог образа у радости пронашао.
ИСКРЕ:
– ЖИВОТУ ЈЕ БУЧНА ИГРА СУДБИНЕ.
– ЖЕНА ЈЕ СЕБИ ТАЈНА .
– ПОСТОЈЕ ЉУДИ КОЈИ ВОЛЕ ДА ВЕРУЈУ, ЧИСТИХ ДУША.
– БИТИ СРЕЋАН МОЖДА ЈЕ НАЈВЕЋА РЕЛАТИВНОСТ.
– ИСТРГНУТИ ОСМЕХ ЈЕ КАО ОДУЗЕТИ ПРАВО НА ДЕТИЊСТВО.
– ВОЛЕТИ, ТО ЈЕ ДАР.
– КО ОДГУРНЕ МАЈКУ ОДГУРНУО ЈЕ СВЕТЛОСТ.
– НИСАМ ВИШЕ СИГУРАН ДА ПОСТОЈИМ.
© Андреја Ђ. Врањеш