Добродошли!
Урадили су ми лоботомију. Мозак ми цури . Неки се играју власти , па суде по Србији.
Залетели су се . Богови морају да проговоре , да их уразуме , да не гинемо узалуд.
Сви будући догађаји , који само што нису , опомињу . Буде плиму прошлости за све догађаје изазване похлепом које смо платили ми , Срби
Опомињу садашњост да буде мир , да бисмо имали мирну будућност , која је потребна свима.
Нема нас. А неће нас ни бити.
_
Ноћу лутам улицама града, тражим забрањену истину.
Из кафића музика трешти, рекламе бљеште , привлаче радознале , као муве.
Ноћ буди успомене створене да боле . Нервозни и бахати, прљави у души , траже опрост времена за узалуд изгубљене године,тражећи формулу , а мрзе све остале сподобе у злочину.
Осећам и знам да сам сам у овој борби . Полако ме начиње и једе део по део , све док не осетим горчину што једе мој мозак и моје ја .
Сваку лаж што изговори држим у себи , и она ме полако убија Морам бити смирен можда и останем жив
_
________________________
Реших да се јавим овим путем. Осeћам бес и срамоту.
Моја држава води одлучујућу борбу за свој опстанак.
Нападају је , а ја ћутим.
За вас не знам… али ово је моја држава , мој народ, мој , а и ваш живот.
Не сматрам себе великим песником,
али не могу, а ни нећу да се бавим „писањем“
док се моја земља бори за живот.
Овим путем дижем свој мали, али искрен глас ,
против хаоса , а за Србију.
Стојим као одговор свим бесним псима који гризу своје уши и репове , покушавајући да нас погоде у мозак.
Он је заштићен опном од наших речи истине.
Сви лавежи , који страшно звуче у хладним jутрима , допиру до нас као ехо наших речи , упућених њима.
Све је узалуд , испaљују ћорке, док наши крици среће допиру до неба.
Тужни су и неми , као црни гавранови који покушавају да једу наше месо , али не могу.
Кљунови су им крвави , од наше , али и њихове крви.
Јутро се разнежило на моме јастуку . Свануло је. Пролеће. Ведро је
Врапци весело цвркућу ластавице шарено лете . Гугутке лењо гугучу на крову моје куће
Чујем комшије. Нешто вичу Сваки носи ашов на леђима и иду у башту
Земља лепо мирише када се риља . На тараби стављен радио , свира моравац
Уз тактове кола окопаше се баште , много брже
Мирис пржених јаја сланине и домаће ракије шири се улицом
Радници свако својој оде кући на доручак . А ја спавам
Ноћас сам са друштвом био у кафани . Уморан сам
А помало ….лењ
Штајга , хладно је . У предаху рађања јутра , ветар разноси мирисе греха.
Сви камени цветови , настали као продукт ноћашњег клесања опомињу разуздане.
Биртија , полупразна , полупана чека сталне јутарње госте: црну кафу , беле кифле и ракију.
Конобари , курве и пијандуре спавају по столовима са карираним стољњацима и плеханим пепељарама.
Чекају јутарњу смену , одморну, опрану, наспавану , жељну алкохола , греха и музике.
Другачије не знају да раде.
Појављује се и пандур . Зева, чеше муда , наручује кафу и ракију , свестан да му неће бити наплаћено.
Седа за сто , чита новине .
Шеф прве смене гаси светла Избацује курве и пијанице.
Почиње прва смена.
Нема ту шта много да се прича.
Касне осамдесете.
Памтим то време,
кад нисам само имао,
него живео.
Лепа времена.
Младост.
Жеља да се поседује ,
живот.
Све се сводило на секс,
алкохол, опасност.
Адреналин.
Можда би била и дрога…
Али не за мене ,
плашим се игле.
Свесно смо радили те ствари.
Нико нас није терао.
Тако смо хтели.
Свесно гинули.
Остале су приче.
Остала је легенда,
о лицима улице.
Сад ветар разноси
мирисе нашег шареног живота.
На гробљима плачу свеће.
А ја се радо сетим тог времена.
Плачем
Били смо млади били смо жељни , живота .
_________________________
Немам ја где, него на тераси Седим, гледам и обично пијем кафицу .
Докон и болестан, пуштам ветру да ми шапуће приче живота, скривене од свих сместиле се у прошлост , садашњост и будућност .
Само ми, осуђени на себе, ми који смо смирени, у тишини гледамо и слушамо природу .
Видимо невидљиво, чујемо нечујно .
Понекад причамо, а све, као и наш живот, носи лаган и врео ветар.
Само мрвице остају од наше приче, које време разноси кроз нас.
Ходам полако
улицама мога живота.
Јесен је.
Чекам хладне јесење кише,
да ме напокон отрезне, и оперу Сву штроку,
накупљену и насталу у мом походу
ка врху
замишљене пирамиде успеха.
Све ће нестати када одем.
Пукнуће као маслачак
на ветру.
Промена ће бити велике
Ко ме знао , неће више.
Ко ме није знао , заболе га.
И увек је тако,
када дође време спознаје…..
Пријатеља нигде нема.
Не постоје
Гледам те , тако младу , лепу како сваког дана пролазиш нашом улицом.
С каквом лакоћом , гипкошћу , с каквом грациозношћу идеш ка послу , пролазећи поред нас. Свесна си свог утицаја на мушки свет.
Гутамо те очима , а да нам се препустиш , не бисмо знали шта стобом да радимо
Овако , голицаш машту , распламсаваш страст , будиш одавно заборављену младост, жељну искрице , праве авантуре.
Кад прођеш , иза тебе остаје мирис јабука . Гледамо те , гутамо те . После тебе , тајац
Настављамо да седимо на гајбицама испред наше продавнице , пијемо пиво и коментаришемо
Незамисливо.
________________________