Аутор: NenaM

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Sa strahom i nadom osluškujem
Možda te vrate prevrtljivice…

…Lete kroz polusan te nilske laste
I krilima kidaju olovno moravsko nebo
Gle
Kroz proderane oblaka smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz procep jave i sna
I pada po meni paperje ptica
Krila mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u izlomljen polusan…

…I poluglas tvoj je tu
Šuštav i lak kao leptir ili opali list
Šapće mi ozbiljne velike zakletve
I smešne male golicavosti
Smejem se (pre)glasno u snu
I smeh kao grmljavina u glavi
Razbija plavu poluistinu sanjanog
U crvenu istinu buđenja…

…Crveni tanak mlaz curi
Niz san i mermernu butinu
Moja poslednja mesečnica ističe
Polužena sam sada ovako suva
Ostarela u snu
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne)povratnice u noći
I (ne) osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće
I ja sa njim…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt…

“sve ima svoj kraj” izrekli su mudri
koji su naučili kako gubiti a ne umreti od tuge
ali ja sam pesnik i nisam mudra
i ne umem da ne umrem za sobom
jer šta bih u rumenu zoru na misao o sutonu
oplakujući tek rođen dan kao budućeg pokojnika
i sve što mi se desi sa tobom
bilo bi prošlost pre nego i postane sadašnjost

da sumnjam da ovo ćutanje nema kraj
i da ti ne čekam reč
zar bih kao mlada luda pevala o tebi
s lastama pod mlakim aprilskim nebom
sa svešću da je jesen i kiše
i prazna lastavičija gnezda
i moje opustelo i staro srce u njima

da verujem u ovaj kraj među nama
i da će gluva i slepa vremena još dugo
do kraja mudre mene
zar bih te pitala ovom poremećenom pesmom
Je li da nismo pomrli
je li da smo bili (i bićemo)
u dimenziji poema bez početka i kraja
reci i da ćemo biti i posle poslednjeg zalaska sunca
kad i poslednji par ptica polomi krila i padne
sa neba koje se zajedno s palim bogovim ruši
po mojim pesmam o nama
gde sam se sakrila od mudrosti
poremećena poznom ljubavlju
i poezijom

Ali ja doista više nemam vremena
Ni za duge ni kratke pesme o ljubavi 
Sve kraći su mi i potezi perom i dani i dah
Sve ređe
Na brzinu ispišem tek poneki štur stih
Po sećanju na tebe i Monparnas
(Maštali smo da živimo tamo
Ne znam zašto baš tamo
Ali tako je slobodno i dobro zvučalo
Imati sunčanu mansardu i jedno drugo
Bez novca za cigarete i večeru
Voditi ljubav do iznemoglosti
Ludi ljubavnici
Daleko od obzira prema građanskom životu
I s prezirom prema smrtima)
Ali
Za stihom stvoren život sa tobom
Ja nemam više hrabrosti
Na domaku kraja
Ne želim više pesme o tebi
Ni tebe
Drugog nekog da mi je
Još jednom
Voleti
Ljubiti
Umreti

Ogrešenje o ljubav su slova i reči
Moj
Tvoja
Okovi su to za oboje
Kao naprsle karike koje spajaju ali ne drže
Kidam ih
Jer voleti nije vezivati
I tkati mrežu sumnji oko tvojih nogu
Oko svih tvojih koraka i svake misli
Koje ne vode mome velikom JA

poslednji list žut
na tankoj grani breze
ne da se vetru
poslednji stih o tebi
ne da te zaboravu

DIPTIH

o n

Tom istrošenom muškarcu
(ni po čemu posebnom)
Posreći se da ga zavoli pesnikinja
“krvnički i samoubilački”
I u hiljadu svoji stihova mantri
Pevala ga je i volela toliko
Koliko to ni poezija ni običan čovek ne mogu podneti
A da se ne ne uguše…
…I on je voleo nju
(koliko je umeo i smeo)
Dok je sebe video velikim
(kakvim su ga stvorili njeni stihovi)
I uzimao je od njene duše koliko ne može poneti
i davao od svoje koliko ne može podneti …

Kreni
Strašno je ovo čekanje
Jedva se uzdržavam da ne vrisnem
Glasom da razbijem napetost
Onu koja prethodi kataklizmama
Kad sve staje u strpnji i iščekivanju

Podrhtavam
U grotlu pritajenog vulkana
Pod skramom tanke magme pristojnosti
Gibaš se kao užarena lava
Potmulo
Iz jezgra zemlje
Iz srži tebe
Ječi zov pramužjaka
Tebe i tvoje muškosti je iskonski eho
Zaglušuje mi sluh i um
Taj topot
To dželep divljih nagona galopira
Udišem im miris znoja
Žestok
Tvoj
Ko presnog mleka i sirovog mesa vonj
Kao opijate
Duboko te udišem
Široko otvorenih nosnica
Hvatam života i smrti dah
Sva otvorena
Zjapim kao vulkansko ždrelo usijane zemlje
Kreni
U erupciji
Kreni

žedan
opet mi dolaziš
moj davno otišli sa usahlih voda
ništa te ne pitam ponovo nadošla
ništa me ne pitaj
samo me iskapi u jednom gutljaju
ćuteći i silno
saharske ti žege iz bokova biju
sa grudi me ispij gutljajima žudnim
pehare ti dojki pod prste prinosim
pod bedra ti širim svilastu prostirku
sklisku i mirisnu
po odlasku tvome vezanu u čvor
smokvu suvu čuva
ubodima sitnim
iscedi joj med …

&

…sanjala sam noćas sebe obljubljenu
od tebe ljubljeni
i u snu ti bila ispravnost i greh
smerna supružnica s kojom varaš sebe
i raspusna kurva s kojom varaš ženu
sve što nisam smela
i što java ne da
u snu sam dobila
i dala ti sve

&

ne
ja nisam samo sanjala te dragi
Izvan sna i jave
izvan svih svemira
snagom moga stiha
rečju si mi bio i mišlju sam bila
jača od prostora
duža od vremena
i kraća od jednog orgazmičnog trena
praznog i samačkog
na kraju pesama

Odbacujem teret sećanja na početnog tebe
I ne osvrćem se preko ramena
Da ne vidim
Svileni sjaj naših boljih vremena
Ako se zaustavim u juče
Pokidaće se slabašne niti koje me vežu za danas
I sve pokidano između nas uvezaće me u čvor ćutanja
Ponovo će počinjati i okončavati se ta ljubav
Neću moći da te zamišljam i izmišljam stihom
Sadašnjeg
Neću imati od čega da živim

Kao presušen pelin koji leči i ubija
Mrvim sećanja na prošlu sebe sa tobom u prah
Niz vetar rasipam to moje gorko juče
I varljivi san o mogućem sutra
(imam li i današnji dan do kraja)
Život je nepouzdana pojava
Ne lamentiram
Ne planiram
Danas sam
U kiši koja sipi tebe iz dubina neba ili mene
U mislima koje se tek rađaju
O ljubavi bez početka i kraja

U vremenu bez kalendara
Sat sam bez brojeva i kazaljki
Žena bez juče i sutra
Večnost u trenutku
Pesma o tebi
Pelina prah
Mrva