Juče sam se bacila sa vrha tvrđave bez izlaza
I padala sam spiralno i sporo
Kao ptica koju su ustrelili
( ovo ja činu dajem malo romantičnosti
jer nije bila tvrđava
nego poslednji sprat tvoje zgrade bez ulaza
i padala sam kao kamen bačen iz tvoje ruke)
Kako god
Lepo je bilo biti ptica i lako je bilo umreti
I tek malo
I tek poslednji sekund je zabolelo

Ćutasmo tada
Bez nelagodnosti
Bliski i kad se ne taknemo
Razmenjivasmo misli očima koje ne kriju ništa
I ta tišina
Savršena i ispunjena
Beše najveći govor ljubavi
Svetla i gola
Sjala je posredi nas
Kao pun mesec na sredini neba bez oblaka
Jer ni jedna tajna među nama
Nije imala potrebu da se sakrije
U suvišnu reč

Ćutimo sada
Na tvome ramenu ja
I na mojim grudima ti
S rukom u ruci
Lažemo se da je to ljubav
Udaljeni kao dve prividnosti
U tišini punoj teskobe
Svako sa svojom krivicom
Krijemo oči i misli
Oprezno
Izbegavamo reči koje bi nas ogolile
Kao tamnu stranu meseca
Punu senki
Na savesti

daleke
čuju se odlazeće čaplje
ili to noć uzalud ozvezdana
sva plava od tuge
čas po čas prigušeno krikne
mojim slabašnim glasom
za još kojim danom rumenim od nade
kroz tišine misli o odlasku…

Ako odeš
Ništa se neće izmeniti
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će se tanjiti i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom disaće mora
I ja ću disati (samo još disati)
Duboko i teško
Plimom sećanja i osekom zaborava
Nadolaziće i opadati bol za tobom
Sve dok te ne zaboravim sasvim
Tuge li
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikome više budeš što si meni
Ludost mladosti (a nismo mladi) i lepota poroka zrelosti
Presvisnuću
Ako te i kao pesnikinja prebolim
Jer posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj

Strah me je
I moje poetske nemoći i tvoje poražene muškosti
Jer neću umeti da te opevam i vratim ti sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti ako odeš
Ako prestane da mi te kuca srce na veliko zvono
Bar sećanjem da sam te volela
Ako te otišlog prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad naprslo zvono u prsima odzvoni
Za mnom u poeziji

(povodom međunarodnog Dana deteta 21.novembra)

mame i tate od zaborava pate
nijedno se ne seća detinjstva i proleća
ni kako se gazi po sunčanoj stazi
nogom od pedalj korak od milju
po prašini mlakoj kao po smilju
il pod kišom majskom od koje se raste
i leti do neba pod krilom laste

mame i tate više ne pate
što su im otpala šarena krila
niti se sećaju da su im bila
za let sa svicima u mlako veče
kad svetlost zvezda ko reka teče
od velikog neba do malog deteta
ništa ne pamte mame i tate
pa da bar nekad u glavu svrate
mališi svome u svetu snova
gde bi im izrasla krila nova

te ozbiljne mame i stroge tate
što od zaborava ozbiljno pate
da mi je znati da l se bar kaju
što jezik detinjstva više ne znaju
pa da oslušnu nagovor trava
da im ko suncokret bude glava
ptice da slete i nađu dete
što je u njima nekad bilo
a sad se od svoje dece skrilo

podsetimo ih stihom
da se detetu u sebi vrate
da manje pate
i maleni i oni

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi:
Ti ih nisi mogao priznao za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…

Bez daška u vazduhu
Bez daha u grudima
U zatišju pred oluju
Strašno kao tišina pred udar groma
Među nama napeti mir
U granama
U butnim kostima
I samo vršci lišća neznatno trepere
I samo nervi sitno podrhtavaju
U iščekivanju

Huk nadolazećeg orkana sve jači
Šum dubokog disanja sve dublji
Prvi udar komeša lišće u krošnjama
Mrse se grane
Prsti prebiraju po pregibima
Prepliću se udovi
Iz korena se tresu debla
Iz dubina žudnje drhte tela
Vetar si (poduhvataš me)
Stablo sam (hvatam te među račve)
Oluja smo
Pod mlazevima pljuska
Pod kapima što brizgaju
Iz oblaka u koji tonemo
U dugi u čije boje plinemo
Rasplinjavamo se
Satrveni
Jenjavamo