Аутор: poetessa

Zemeljski dani su cvetovi

Napola sveli

Vukovi

Sa pokidanim repom

Duga

Okrenuta kao ljuljaška za ptice

Grobovi

Ispunjeni tresetom bez nužde

.

Zemaljski dani igraju jedan s drugim

Nebesku igru

—

Ozon

Sunce

Sneg

I zvezdina žetva

—

Na jednom telu sabrana dela

—-nikad do kraja — proćitana

Pišem

Ako to uopšte nazivate ma  čÎm

Pišem

Kredom kamenom polenom i dahom

Pišem

Košulja ludaka je podijum za rimu

…O! pokopajte poglede

Upućene meni!

Nebo me gromko rastrže i pali

I lupeški čupa kudravu zavesu

Ona stresa suze na prozore

Stihostrojstvo

Jesen

Epikrizno staklo

nema reči kojom bih dočarala pesmu

pritajena grize u gorkoj utrobi

meškolji se glavnom arterijom

najezda je ponoćnih ajkula

.

palim misli na lomači knjiga

lomim pera … urlike urlike

.

nije vredno

….sama se predstavlja

i ne mari što za sobom vuče

epitafe

sreći od apsurda

.

zaboravite

da ste me ikada sreli

.

u iluziji magle

lakše podnosim sebe

pesmu su čitali između redova

podvlačili reči dostojnih lomače

šta bi još od mene

šta bi još iz mene

slomiću beonjaču i izvući tačku

koja zatvara prilaz jednosmislu

.

simbolično sam godinama čekala na sebe

nadtrealistički dočekala  prezir

iznenada

.

olovka sanja trnobode bube

i kida pupčanu vrpcu neprebolu

Dimitrije, zagrlila sam te

I krilima pluća poletela oko tvoga

Srca

okačenog o list mlade breze

Devojčica sam bila

Prvi put zaljubljena

.

Sećaš li se

 Starče

Čudne istine iz naših očiju

Vidiš li onu povijenu brezu

.

Nacrtaću

Da ne zaboravimo

Ono što se krišom rasejava po Hadu

.

Zanesena pesmama po filozofiji Platona

U san sam brezu zasadila

A ovoj se nikada nisam vratila

Priznajem

Zgrešila sam

Bila sam voljena i volela sam

Sad mi preostaje kovčeg ništavila

I slika breze pod kojom me nalaze

I preskaču mrtvu

.

A ti sedokosi

Koju granu čuvaš za odstrel?

Sunce zaboravlja

zrake,

tuga raste pod

zemljom,

ne odričem se

rana,

one prkosno krilate nebom !

bljesak kapi na iglici bora

sleće i uzleće

ne mogu vam sasvim objasniti

.

oblak je zagrlio drugi

ljubav bez konca

rastegla se u nedogled

.

tišinu je prevarilo jutro

hor vrabaca

pred ogledalom neba

.

trava je tonula u seme

jesen bez milosti

klanja se dahu proleća

sunce je zakucalo

i svojevoljno ušlo

rastopi se led među usnama

i oboji lice narandžastom voćkom

.

samo u sebi nadohvat duše

srce još uvek osta ponornica

sreća u dronjcima

sunce

sunce

strah

Čekam zoru

da proverim

koliko je neba

noć

ostavila

suncu