СВА БОЖЈА НЕБА
Са врха своје планине, подижем главу ка Богу
А горе крст се пружа на четири стране света
Саставила бих небеса, у једно, само да могу
Но можда би се тако, направила већа штета.
Гледам у северно небо, изнад дубоких фјордова
Јаки јутарњи мразеви ломе рогове ирваса
поларна светлост по некад обоји улице градова
Лове смрзнути рибари, морем пуним сирена.
Црне се дани месецима, и предуго трају ноћи
Огледају се на небу људи хладни и бледи
У другој половини, од светла заболе очи
Али се никад, због тога, са другим мењали не би.
Иза себе погледам претопло небо југа
Под њим се жедна деца моле за капљицу воде
Са тропских облака, тешких, капље дубока туга
Док на плажама, странци, живе у свету моде.
Пустињски ветрови носе песак преко оаза
Па и на наше главе падају жуте кише
Док црна лица још носе печат друштвеног јаза
Ватрени зраци сунца пеку све више и више.
На западу се пали црвена боја пакла
Док гута сунчану лопту, у себе увлачи дан
Сва људска злоба, под небом, западним, већ се дотакла
И слику света зло је ставило у црни рам.
Тамо је одавно нешто умрло и сада трули
Задах се осећа ево и овде где ја стојим
Свачију кожу би запад на живо да огули
И да свачије дете безочно правно присвоји.
Насупрот њему, видим, небо источно, светло
Док роса свежином поји нови сунчани дан
Мирише поднебље, чудно, на нешто лепо и свето
Као да људе чека давно жељени сан.
И Свето писмо нам каже, истину једину ову:
С истока доћи ће правда, пролиће доброту на нас
Дојахаће, небом, Михајло, на белом, светлећем коњу
Његове небеске коњице, ево, већ чујемо кас.
Љиљана Тамбурић