Аутор: Ljiljana Tamburić

NA KRAJU DANA

Kad se na kraju dana
setim imena tvoga,
nadam se smiraju duše
u noći što se prikrada…

A možda mi i neki nemir
ko senka na rame legne,
pa kunem sumrak crveni
i sunce što u san pada.

Dal si me uopšte voleo
i dal ja voleh tebe?
Pitanja nosi vetar
ka horizontu zlatnom.

Odgovor visi negde
da njime mučim sebe,
levo i desno beži,
ko glasno od sata klatno…

Da li si bio srećan
i dal sam srećna bila?
Život se poigra s nama
pa negde netragom nesta.

Evo me, tužna sam danas
ko lasta pokislih krila,
naslonjena na stablo
već sasušenog bresta.

Nisi mi rekao zbogom
a nisam ni ja tebi…
Nadam se da sam ti nekad
bar malo nedostajala.

Dok razmišljam o tome
nešto se u meni ledi
Pitam se je li ljubav
uopšte i postojala…

Lj.T.

SAD SE NE GINE KAO NEKADA

Zaplače nebo, prazničnih dana,
dok se zastave dižu
Padaju suze na spomen ploče
i kvase vence od ruža
U vazduhu se oseća barut,
kolone mrtvih se nižu
Sećanje puno hvale i slave
u nedogled se pruža.

Pognutih glava, zahvalna rulja
ćuti i gleda u travu
Može li sebi da se oproste
ravnodušnosti gresi
Retki su danas oni što časno
i uspravno drže glavu
Još manje onih što bi sačuvali
ono što braniše preci.

Eh, naši stari, junački sinovi
Srbija nije vam ista
Došlo je novo, moderno vreme,
za nju se više ne mari
Deca ne znaju kako pobediše
kaplara hiljadu trista
I kako može uz ljubav za zemlju
bezbolno da se krvari.

Dignute zastave na jarbolima
lelujaju se na vetru
Ostale su nam slike i mape,
granice čuvane krvlju
Priče o Mišiću, Putniku, Stepi
i Karađorđević Petru
Stihovi palima na krajputašima
zakorovljenih u grmlju.

Sad se ne gine kao nekada
i srce ništa ne vredi
Krv nije više tako crvena
ko što je prošloga veka
Danas se kidiše na nemoćnoga
da um se od toga ledi
Odavno beše prsa u prsa
i čovek na čoveka.

Podcenjena je junačka slava,
hrabrima prošlo je vreme
Prvi su ginuli nosači zastava,
al za njih ordenja nema
Za koga će se pisati stihovi
kad horda u pohod krene
Nad glavama nam ubice sede,
željne lepote Edena.

Ljiljana Tamburić

TRAG U BESKRAJU

Korak mi prvi, mravinji beše, nekako staklast i sitan
Gazih po kopreni rosinje kapi, pratih disanja ritam
Pa se osmelih da hod ojačam, po listu mimoze cupkah
Nežno i krhko, lebdeći više, kao da obrve čupkah.

Jednom se setih da krila trebam, da me visine zovu
Al jedan život ne beše dovoljan za egzibiciju ovu
Hrabrost mi ne beše najjača strana, kukavičje mi srce
Ko da ne osećah, vlažno i živo, to paučinasto zrnce.

Slušah i gledah prirode drhtaj, učih se hrabrosti dugo
Mnogo junaka pogibe usput, zapamtih uzroke s tugom
Od malodušnosti zaplakah skoro, zvezde su tako daleko
Da put je težak ali da vredi tada mi došapnu neko.

Život na poklon i sve što nosi, nije mi dato badava
Na vrhu stabla čeka me nagrada ko dvoglava aždaja
Na hod po ledu, ka vazdizanju, vodi me lažljivi vrag
Kako bi za mnom ostao sutra, bar plitak u beskraju trag.

Ljiljana Tamburić

ВРЕМЕ ЋУТЊЕ

Унедрило се нешто у мени,
па ме ко менгеле стишће,
опсовала бих, када би псовка
имала отровну стрелу,
па да усмртим ветар што стреса
са стабла зелено лишће
и њиме крунише наказну вилу
већ остарелу и свелу.

Сада се чудно кроз живот ходи,
свуда је блато и магла,
дани се своде на кокошарења
и све је лов у мутном,
подижем поглед, подршку тражим,
неправда је превагла,
како да искажем непристајање
ако се спашавам ћутњом.

У мени дуго скупља се чемер,
трују ме сопствене мисли
треба да извршим дат ми задатак,
да песма зло ми дотакне,
ево и саборци моји по перу
ћуте као покисли,
свесни да олово што је над нама
не може реч да помакне.

Кад се усудих нешто да кажем,
да дужна не будем себи,
у понор мрачни, све се скотрља,
речи су бумеранг тешки,
ово живота, што је у мени,
никад мењала не бих,
на срцу носим аманет печат,
у руци мач витешки.

Не слушах мудре, што ми рекоше
да мало скратим језик,
непрежаљене ми одоше речи
у ехо који још чујем,
вирови мрачни ми однеше слике,
јер не процених ризик,
на сујету ми мирише разбој
и потка коју још снујем.

Сад речи немају никакву вредност,
нити се дају ко залог,
на чему восак да ставим црвен
неко ме изнутра пита,
сатире немају главне јунаке
јер посташе људски талог,
песници губе улогу важну,
јер више их нико не чита.

А унедрило се нешто у мени
па ме ко менгеле стеже,
опсовала бих када би псовка
имала отровну стрелу,
да њом усмртим истину ову
што ми утробу реже,
и време ћутње прекинем речју
исписаном на челу.

Љиљана Тамбурић

JEDAN SE TAKAV RODI U STO VEKOVA

Na oštrim ivicama, ovog nakaznog sveta
sa zaključanim vratima svim vidicima
gde nestaju mnoge ljubavi bez traga
hodaju ljudi bez osmeha na licima
teturajući se od nemila do nedraga.
Na rubovima tihoga beskraja
tamo gde nema ni traga od raja.

Među njima, oni, što znaju gde đavo spava,
i oni sa mozgovima od samo dva grama,
oni odavno propali, do samog dna bezdana
što na leševe čekaju ko gladno jato vrana…
Tamo, začudo, upoznadoh čoveka,
što nosi vrline ljudi iz plodonosnih vekova.

Pitah ga:- Otkuda pravednik u paklu sa neljudima?-
Reče mi da hoće da promeni svet rečima,
da zaustavi metke golim grudima
i svojim poštenim delima, da zle ljude napravi srećnima…
Reče: -Jedan sam, ali nisam sam u mislima,
goloruk sam, ali se ljubavlju borim s vukovima…

Njegove ruke, od davanja su porasle do neba
sokolove oči, kroz sumrake vide jutrenja,
duša mekana ko za malog Isusa jasle
gde će smestiti pokajnika kada zatreba…
To je čovek, satkan od pravde i dobrote
uveren da spašava svet od dolazeće Golgote.

On, jedan, na milione đavolovih sledbenika…
Mislim:- Njegova žrtva samo je šibica bačena u more,
jedna molitva u svađi gomile nevernika
ili kap vode u planinama koje gore…
No iznad njega ugledah snop svetlosti nebeske…
Svemir je cvetao, purpurno, poput najlepše arabeske…

I postideh se što nisam poput tog čoveka,
što bar nisam dostojna njegovog pogleda
jer jedan se takav rodi u sto vekova
hrabar, da promeni ono što treba
i da kožu svoju skine zarad čoveka,
onog što lenjo gleda i samo čeka…

On je jedan, a nas je previše duša
što nemamo njegovo srce u grudima
i krila anđela da nas iznad pohlepe drže…
I shvatih da spasenje sveta, još ne grabi prema ljudima…
A svi priželjkujemo da to bude brže… Mnogo brže …

-Nemoj ginuti, uzalud! Ne idi na vetrenjače!
Kažemo mu, mi, što se krijemo ko žene u skutima,
dok čekamo da nam nekako svane,
posežući za nerealnim adutima
dok licemerno spremamo aplauz podrške
onome koga će na kraju gomila ubiti mučke.

Ljiljana Tamburić

LEDENA PESMA

U meni Pesma, ko grudva snega
hladnoćom ledi dah,
od nje bih rado, ovog trenutka stvorila vulkanski prah.
Bolje da rečima raspalim vatru, pa nek izgorim i ja,
al nemam reči, toliko tople, ona to dobro zna.

Evo me, otvaram kožu i meso, da rukom zgrabim to zlo,
da ga iščupam, belo i podlo i da ga bacim na tlo,
da ga otopim, od njega stvorim, bar jedno kitnjasto slovo
i ono bi mi značilo više, nego ništavilo ovo.

Sve su mi reči, ledene igle, ovog novembarskog dana,
ne umem njima da vezem Pesmu, dok mi u grudima rana.
Izgubila sam od jutros luču, ne mogu stvoriti vatru,
sve moje stare žeravice, uspeše da se zatru.

A grudva raste, pritiska vene, koje plaču i mole:
Požuri, hajde, u tebi žive patuljci koji te vole!
Olovku mrvim da od nje stvorim malu grafitnu česmu
pa da iz straha, što me sad ledi, istočim ovu Pesmu.

Ljiljana Tamburić

SAOSEĆAM

Saosećam…
Sa muškarcima koji su do šezdesete bili u senci oca
Sa ženama koje se nisu ostvarile kao majke
Sa decom u kandžama pedofilnog lovca
I onima kojima niko nije čitao bajke.

Saosećam …
Sa herojima čija su tela na polju kljucale vrane
Sa domaćinima čiji su sinovi postali ubice
Sa kraljevima koje su sa prestola zbacile budale
Sa kurvama kojima niko nije video lice.

Saosećam…
Sa mudrima u društvu nepismenih lajavaca
Sa siromašnima u službi bahatih lopova
Sa iskusnima u poslu sa grupom balavaca
Sa vernicima sa neverujućim popovima.

Saosećam…
Sa neostvarenim i izgubljenim talentima
Sa nikada pročitanim dobrim pesnicima
Sa nezaposlenim asistentima i docentima
Sa gladnim i promrzlim beskućnicima.

Saosećam…
Sa glumcima što zaboraviše tekst na pozornicama
Sa kopačima grobova jer žive na kontu smrti
Sa zavisnicima o kocki u kockarnicama
Sa maratoncima palim na završnoj crti.

Saosećam…
Sa radoznalcima što gledaju u tuđe prozore
Sa onima što ne vide lepotu u malim stvarima
Sa putnicima što im mučno da čekaju vozove
Sa ljubavnicima podleglim fizičkim čarima.

Saosećam…
Sa duhoklonulima bez starih prijatelja
Sa proteranima sa rukama u džepovima
Sa iskrenima pred bandom glasnih hulitelja
Sa ljudima koje će obeležiti čipovima.

Ljiljana Tamburić

JAČA OD BOLA

Spolja sam slična staklenoj perli, al od granita sam jača
sve moje radosti, biseri beli, krase zidove plača
još dok sam bila zrno života nebo mi nacrta pol
majčinski kod mi u pupak stavi i recept leka za bol.

Mesec mi čupa sferu iz tela, dok plimu poklanja vodi
pulsira svemir unutar mene, ko da će da se rodi
moja se snaga predaje bolu, te jauk puštam u prazno
kad me poslednji trzaj napusti, prestaje da bude važno.

Stvorena jesam od muškog rebra, i tanka sam kao prutić
biće sam kome sloboda treba, vera u Boga i krstić
kao Brunhilda nekad sam jaka, i nosim se sa olujom
čuvam svoj porod na trepavici, dok spavam s crnom gujom.

Šakama stežem varljivo vreme, ko pesak pun dragulja
spašavam kuću i okućnicu ispred klizišta mulja
možda sam lakša od pera ptice al imam na sebi trnje
beli sam krin u polju makova a oči mi od noći crnje.

Zvezda mi pali slaba ramena, dok me upija trava
nebo se ruši u moje ruke dok mi tu čedo spava
Sveta me Majka odozgo gleda, šapuće: ” Ne brini kćeri
snaga se ženska, verom i nadom, a duša ljubavlju meri.”

Kad mi se poslednja kapljica znoja slije niz hladno čelo
i kad me pokrije na večnom putu tanano platno belo
svetleći snopovi iznad mog tela vinuće me međ svice
mlečne će kiše politi kosti, iz njih će iznići klice.

A iz tih klica porašće biljke i biće ženskoga roda
U njima jezgro za novi život s magijom majčinskog koda
uzalud ničiji život ne prođe, u Božjoj knjizi smo slova
Iz mene žena raspeta kliče: Jača sam od svakog bola!

Ljiljana Tamburić

CRNA

Pio sam neku brlju što hvata, nisam osećao tlo
Da je te noći susreo nisam, ne bih dotakao dno.
Dal sam je samo sanjao pijan, il stvarno susreo tad
Misli mi njenim likom se boje, a nisam više baš mlad.

Nad rekom leteše beli leptiri, a voda meka ko svila
Na obali se pojavi senka, ko neka crna vila.
Za uzde vodi srebrnog konja, i dade mu da pije
Ponoćnim senkama iscrtana, sa ovog sveta nije.

Padoh u žbunje, sav se izgrebah, ona mi priđe bliže
Nasmeja mi se tačno u lice, krv mi s obraza liže
Upališe se ugljeni zgasili iz očiju joj tamnih
Osmeh se razli u svim bojama preko usana plamnih.

Uvojci rusi, plešu po koži, ubiše Boga u meni
Iznad nje vrba od stida suzi, i mesec se rumeni
Potiljak, pun mi znoja i srama, gušim se, kratko dišem
Bronzano telo u svoj nagoti, iznad moga se njiše.

Ciganska krv joj venama struji, sa nekom čergom stiže
Nijedna žena do toga sumraka duši mi ne beše bliže
Kao da nekom vražbinom jakom, veza mi ruke i usta
Divljom lepotom um mi očara, ah, ostala joj pusta.

Pa me odbaci ko bajat hleba i u reku se baci
Za njom se lišće sa vrbe strese, ko skupi srebrnjaci.
Ispliva tamo pod vodopadom, telo joj crna bista
Sebi u grlo prosipah reči, “bejbi, hasta la vista”.

Uzjaha konja ko beli oblak, pa se uvi ko zmija
Onako gola, sjajna i mazna, još mi u oku klija
Čujem još praporke beloga konja, i potmuli mu kas
Trgoh se, iz sna, kao iz transa,
mokar ko ničiji pas.

Ljiljana Tamburić