NORVEŠKA U SRCU
-Velkommen til Norge, – reče mi mladić ljubazno
I zadivi me svojim savršeno belim zubima
Zamotah bolje šal, ko da je to bilo važno
I potražih sunce među nepoznatim ljudima.
Ovde je pola mene pustilo svoje korenje
Porasli su izdanci kroz ledenu koru severa
Vetrovi oštri im seku tople južnjačke gene
Otac ih sakri u kapu skrivenu na dnu kofera.
Primi se i moje seme na ovo tuđe tlo
Zavoleh ovu zemlju koja mu pruži šansu
I ovo sunce blago ne greje nekim zlom
Liči na naše al ima, jednu bleđu nijansu.
Ljudi su i ovde ljudi, i dobrih i loših ima
Mudrost u sebi nose, smirenost i toplinu
Magiju vide u tome što dugo traje zima
Priroda zahvalno vraća, dajući im bistrinu.
Ovde snegovi mirišu na čiste dečje pelene
Vazduhom struji sveža, mirisna nota mora
Oblaci s vetrom jure sure polarne jelene
Veče nema početak nit završetak zora.
Svako svoj život živi iza fenjera na prozoru
Ili srebrne zvezde na ulaznim vratima kuće
Ulici ne pada teško, zahvaljujući dekoru
Da svojim sankama, ljude, kroz bele prtine vuče.
Dečji crveni obrazi i sreća što ne prolazi
Greju zimsku idilu šćućurenu među stene
Ovde gde sunce izlazi i gde u podne zalazi
Gde je često iskosa ogrejalo i mene.
Sretaše me i leta, blaga, do neba zelena,
Milion tirkiz jezera, plavetne nebeske oči
Bezbroj parkova gradskih, raskošnih poput goblena
Jorgovani što lila boje vesele noći.
Zeleni tepisi grada, somotni ćilimi mekani
Lepotom svojom grle, ljude, da tu se druže
Iznad njih krošnje javora kao miljei heklani
Radost i neka sreća među ljudima kruže.
Bele su noći magija za spuštene roletne
I prozori su predstava za male gladne ptice
Na svakom ćošku, ovde, stranca možeš da sretneš
Svako na sebi nosi svoje skriveno lice.
Na obroncima planina crvene kuće- pečurke
Zaspale u tišini ribolovačkih priča
Šapuću deci legende duboki sneni fjordovi
Ko iz kamenog kaveza nekog opakog bića.
Vikinzi teraše brodove sa zmajevima na pramcu
Gusari i osvajači dugačkih, riđih brada
U flaši ljubav slaše pisanu u pisamcu
Priče o njima kruže Norveškim morem i sada.
Zlatnim je suzama plakala, prelepa boginja Freja
Žaleći za svojim mužem, neverom tugu krila
A on se vraćao kući s gomilom ratnih trofeja
Ne znajući da ona u skute muškarce skriva.
Trolovima su ovde plašili nestašnu decu
Ta bića i danas negde među knjigama žive
Pevaju čupave pesme kao srp tankom mesecu
Ostavljajući stope na tek poorane njive.
Verujem da nije bajka, u moru sirene žive
Hladna Norveška voda u dubini ih čuva
Plašljivi članovi posada za nesreće ih krive
A one su samo svici koje ubija bura.
Kao što naši preci imaše boga Vida,
S dvokolicom na nebu njihov se zvaše Tor
Kao što našu majku o nama mori briga
I njihova isto brine, zovu je kratko “Mor”.
Zavoleh ovu zemlju ko da je i ona moja
Ljudi su do skora bili kao i mi seljaci
Ali u njima osta ona iskonska volja
Da se zadrži sve ono što tradiciju krasi.
Ponos je ovde za mlade da nose narodnu nošnju
U njoj se krste u crkvi i nose je na venčanju
Ovde se stavlja hleba u prućem pletenu krošnju
A vunom štrikani prsluk svima je u ormaru.
Ovde je prva hrana, domaća ovsena kaša
Posle nje hleba i sira i čaša dobrog vina
Domaći hleba se mesi samo od crnoga brašna
Pa tako dožive stotu, nek je na zdravlje svima.
Dečja igra u blatu i zalogaj uzet sa poda
Ne može da donese bolest il nešto mnogo gore
Ljudima prija hladna, stopljenih lednika voda
I skakanje sa stene u pomodrelo more.
Čudna lepota krasi zemlju što svakog prima
Ljudima ruke pruža i prijateljstvo nudi
Da ovde nađu mesto i duši svojoj smiraj
Pomažu njeni divni i gostoljubivi ljudi.
Ljubav na prvi pogled desi se s dolaskom prvim
Kad dođoh kako bih polila, tek izniklo mi cveće
Ovaj mi vazduh uđe u svako zrnce krvi
A moje oduševljenje uvek je sve veće i veće
Evo i danas, tu sam, ko da sam došla kući
Celu noć snežni vetar nanosi beli šlag
A moje se oči cakle i dlanovi su mi vrući
Jer ispred mene stoji onaj što mi je drag.
Uskoro vraćam se kući, brzo prolete vreme
Na pola delim dušu, ne spavam dobro noću
Ostavljam zemlji ovoj ljubav i srpsko seme
-Velkommer tilbake! mi kažu, a znam da sigurno hoću.
Ljiljana Tamburić
