Аутор: Jovica N. Djordjević

Rođen 22.08.1964. g. u Aleksinačkom Rudniku. Živi i radi u Negotinu sa suprugom Lidijom i kćerkom Ksenijom

Bugarka

Stidljivo svetlost beži od tame,

tiha iskra u moru se stiša,

misli moje ostadoše same,

u kupeu od Varne do Niša.

Kao usud u meni navire,

sećanje na ljubav i tvoje sve,

od reči tvoje sve u meni mre

“ne idvaj sega, šte bde dobre”.

 

Otkinuh parče Božijeg raja,

čednosti tvojoj poruših kule,

svedok postah prvog ti jecaja,

i želja što su u te buknule.

Pohotne misli, otrovne kobre,

u trenu rasute ti bisere,

ne čuh reči zbog lažne aure,

“ne idvaj sega, šte bde dobre”.

 

Oprosti Bože grešan sam bio,

slovenska krv tad buknu u meni,

njenu mladost k’o vino sam pio,

Sa usana njenih greh blaženi.

Ne tražim sreću zbog glave lude,

sva carstva sveta da mi sad nude,

zbog reči tvoje neka mi sude,

“ne idvaj sega, dobre šte bde”.

 

Ljubav našu još vozovi nose,

često sebe pitam u samoći,

možda te sada već drugi prose,

možda mi nikada nećeš doći

Sad tužno gledam u srećne ljude,

slike u oku jasno mi sude,

misli naviru, same se nude,

“ne idvaj sega, dobre šte bde”.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

oči moje

Oči moje bolje da vas nije,
ne bih rukom prekrivao lice,
tužno gnezdo u trenu se svije,
dok ja gledam lice besramnice.
 
Oči moje Bogom ste mi dane,
kao deo moje jadne duše,
da svarate mome srcu rane,
da se snovi k’o kegle poruše.
 
Oči moje bile ste u pravu,
davno spoznah ja njenu grehotu,
što u trenu ne okrenuh glavu,
 
da ne vidim svu njenu sramotu.
Oči moje, moje slatke drolje,
sad duhovno pogledajte bolje.

 

Настави са читањем “oči moje”

Vaskrs

Sad odlazim, mada nisam hteo,
teraju me sa svetog ognjišta,
otimaju deo mi po deo,
da od mene ne ostane ništa.
 
Teraju me protiv moje volje,
podlo laju iza mojih leđa,
pa me lažu da će biti bolje,
Ne mareći koliko me vređa.
 
Tužna zoro još tužnija budi,
gde ognjište da ja svijem novo,
Bože sveti ti sad njima sudi,
 
uništi im seme đavolovo.
Da u vreme Vaskšnjega posta,
čuvam ono što od mene osta.
 
Настави са читањем “Vaskrs”

GREŠNIK

Ako sam grešan kazni me Bože,

Ne daj ljudima meni da sude,

u glavi se čudne misli množe,

duša u bolu prezire ljude.

 

I nije važno koji je sad dan,

život smeta, počinjem da ludim,

želim da spavam srogodišnji san,

da se u novom svetu probudim.

 

Pa da osetim toplinu jutra,

miris sveže pokošene trave,

bolji čovek da budem iznutra,

 

da izbacim ovo zlo iz glave,

Oprosti Bože stadu svome,

Na meni koplja nek se slome.

 

autor

Jovica N. Đorđević

GREH – Jovica N. Đorđević

Tajno moja bolom zakopana,
ove noći ti kraj mene budi,
u postelji grehom okupana,
zoru molim da te ne probudi.
 
Bože sveti grehe joj oprosti,
sva lepota u trenutku stade,
u men’ nema ni malo radosti,
što ukaljah godine joj mlade.
 
Buknu želja tad od svega veća,
Ne odoleh ja mladoj čistoti,
nek te starost nekad na men’ seća,
 
u tugu se ljubav ovaploti.
Bože sveti grehe joj oprosti,
u men’ nema ni malo radosti.
 
Настави са читањем “GREH – Jovica N. Đorđević”

APOKALIPSA – Jovica N. Đorđević

Digni glavu prema horizontu,
gde nam sunce u sutonu drema,
čudna sila sad otvara portu,
veliko se zlo narodu sprema.
Digni glavu prema horizontu.
 
Crna guja belog konja jaše,
neđ’ ljudima ispaljuje strelu,
iz duše nam Boga oteraše,
zavadiše bratiju nam celu.
Crna guja belog konja jaše.
 
Za njim ide zlo na riđem konju,
mačem maše kao simbol rata,
pa se smeje ljudskom bezakonju,
dok ubija brat rođenog brata.
Za njim ide zlo na riđem konju.
 
Sa vranca nam crno seme preti,
kantar nosi u desnicu ruku,
hoćemo li od gladi umreti,
to ne haje za svu našu muku.
Sa vranca nam crno seme preti.
 
Zlo zeleno jaše konja mlada,
divlje zveri razjapile usta,
da po zemlji sve živo nastrada,
da planeta postane nam pusta.
Zlo zeleno jaše konja mlada.
 
Настави са читањем “APOKALIPSA – Jovica N. Đorđević”

KRILA – Jovica N. Đorđević

Vilo mila pozajmi mi krila,

da pogledam gore sa visine,

dal’ mi draga s’ drugim gnezdo svila,

da li drugi o njoj sada brine.

Vilo mila pozajmi mi krila.

 

“Tužna dušo luda ti je glava,

smiri srce, glava će ti pasti,

tvoja draga sada s’ drugim spava,

drugome se daruje u strasti.

Tužna dušo luda ti je glava”.

 

Vetru jaki sad ti me odnesi,

do prozora moje drage mile,

dal’ je moglo tako da se desi,

Možda su me vile prevarile.

Vetru jaki sad ti me odnesi.

 

“Dobra dušo neću da te lažem,

od jada ti sada ja prosim,

ne znam kako istinu da kažem,

neću tebe uzalud da nosim.

Dobra dušo neću da te lažem”

 

“Neverna je tvoja draga bila,

tobom se je vešto poigrala,

drugome je ona odlazila,

drugome je svoje srce dala.

Neverna je tvoja draga bila”.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

GROBOVI ĆUTE

Sablasno tiho, samo vetar cvili,
ni pesme, ni glasa, zvuka flaute,
u počinu tela ljudi su svili,
čuvaju tajne dok grobovi ćute.
 
Umorna ptica dok ka jugu leti,
u begu od ledene duge zime,
na grob k’o na rame junaku sleti,
Na ploči bledi uklesano ime.
 
Junačke grudi sad prožima trava,
bačene daleko od rodne grude,
još poj ptica čuva od zaborava,
 
sećanje na hrabre velike ljude.
Ni pesme, ni glasa, zvuka flaute,
u beskraju svome grobovi ćute.

Настави са читањем “GROBOVI ĆUTE”

SEME – Jovica N. Đorđević

Bože dragi novo seme sadi,
po svom liku, anđeoskoj duši,
pusti kišu po svojoj livadi,
da se dobro seme ne osuši.
Bože dragi novo seme sadi.
 
Bože sveti kako vreme leti,
iz semena novi život buja,
u veri će zauvek živeti,
boreći se protiv svih oluja.
Bože sveti kako vreme leti.
  Настави са читањем “SEME – Jovica N. Đorđević”

Olimp

Daj mi Bože Atlasovu snagu,
da ja zemlju na Olimp odnesem,
pred bogove, da joj skinem ljagu,
svojom rukom zlo sa nje d’otresem.
Daj mi Bože Atlasovu snagu.

Sa zlom krvlju neću da se mirim,
nit’ da ljubim đavolje im skute,
hoću svetom ljubav da proširim,
da zlotvori u nemoći ćute.
Sa zlom krvlju neću da se mirim.

Bože dragi Erosa probudi,
tvoja milost nek s’ nebesa lije,
iz pehara što nam svima nudi,
kap ljubavi da svako popije.
Bože dragi Erosa probudi.
Настави са читањем “Olimp”