Аутор: Jovica N. Djordjević

Rođen 22.08.1964. g. u Aleksinačkom Rudniku. Živi i radi u Negotinu sa suprugom Lidijom i kćerkom Ksenijom

Tamnica

Konje prežu, sve u belo kreče,
u tamnicu cveće mi donose,
hoće dušu da mi raščereče,
blaga daju boli mi nanose.

Nude meni tri tovara zlata,
podlost tiho sad uzima meru,
da ja izdam svog rođenog brata,
dukatima obraz da mi peru.

Nude meni devu iz harema,
svete kule sa Bosfora grada,
da ne vidim da se zulum sprema,
da ne vidim kako brat mi strada.

Bež’te hulje ja ne želim zlata
ni svoj obraz ja neću da blatom,
zar da izdam svog voljenog brata,
kome jadan posle da se vratim.

Mrsko pljujem na glave vam lude,
za spas duša Bogu palim sveće,
zar ne znate za čestite ljude,
koji brata nikad izdat’ neće.

autor
Jovica N. Đorđević

Crne venčanice

Međ’  slavuj’ ma gavran gromko gače,

promeniše životnu nam priču,

tužne svate vode narikače,

sad mladencima tužno nariču.

 

U šumarku zec ubija vuka,

sveti biser sada nama kradu,

i nikome nije više muka,

što dušmani ukradoše nadu.

 

 

Srcem svojim odupri se maču,

proplakaše ikone nam svete,

jer vernike meću na lomaču,

mesto krsta dele bajonete.

 

Sad devojke crni veo nose,

u utrobi usahlo im zrno,

kada momci dođu da ih prose,

venčanice farbaju u crno.

Miris samoće

Guši me druže miris samoće,

iskonski smrad večne nam zablude,

čudni proroci lažne blagoće,

za dobra dela mučki nam sude.

Poganog, lažnog,Boga nam nude,

rukama snažno kasape tela,

učmalu svest da nam ne probude,

da ne bi duša javu nam htela.

Boli me druže glupoća ljudska,

čelični jaram sreću nam nudi

stvarnost i nije toliko mrska,

svi spavamo,niko se ne budi.

Dželata strašnog što svima sudi

tiho sledimo,jer mi smo ljudi.

(minijatura

 

 

Beli orao

Puče nebo sa Popovog vrha,

ljute munje zulum počiniše,

kao srdžba opakog očuha,

silnom vatrom zemlju zapališe.

Puče nebo sa Popovog vrha.

 

Na planini sad starine stoje,

od dukata  ište svoje skute,

naslednike oni pomno broje,

pa se jako sada na nas ljute,

Na planini sad starine stoje.

 

‘Beli orle upitaj kurđela,

što se jadan na me’ naljutio,

dal’ zbog kruške što nam je uvela,

il’ izvora što se zamutio?

Beli orle upitaj kurđela’.

 

‘Tvoje delo, tvoja reč ga blati,

tvoj odlazak njega jako boli,

hoće ljagu sa lika ti sprati,

da se vratiš Boga sada moli.

Tvoje delo, tvoja reč ga boli’.

 

‘Sveti oci mene nije htelo,

dolasku se već odavno spremam,

al’ mi noge izdadoše telo,

da se vratim ja vremena nemam.

Sveti oci mene nije htelo.

 

‘Duši mojoj uginuše strasti,

za promene sada želje nemam,

klonu glava hoće dole pasti,

za san večni ja se sada spremam.

Duši mojoj uginuše strasti’.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Točak

Aman ljudi, pustite me više,
svojski se trudim da sve razumem,
možda mi duša pogrešno diše,
al’ ja drugačije i ne umem.
 
Plaši me samo da sve će stati,
ironija zla uzima meru,
evoluciju hoće da vrati,
točak ide u pogrešnom smeru.
 
Kome da pisci ostave dela,
u strahu bolna duša se pita,
kako bi reč moju razumela,
kad više niko neće da čita.
 
Proklinjem tiho sad sudbu svoju,
hteo bih život svoj da zamenim
hoću da nađem pećinu koju,
da se zauvek ja okamenim.
 
Настави са читањем “Točak”

Lelek

  • Slomljene kosti nedužnih ljudi,
  • životi uzalud proliveni,
  • nesrećni vapaj ljudi me budi,
  • njihova bol sad živi u meni.

Leleke bolne u glavi čujem,

dečiji vrisak dušu mi truje,

kako životu da se radujem,

kada u meni besne oluje,

 

Nebeskom carstvu što pre ja hrlim,

da kleknem pred moćne apostole,

sve ljude na zemlji da zagrlim,

 

da se iskreno oni zavole.

Ja molim Boga i ove noći,

znam srećni dani brzo će doći.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Kralj mahale

Ne nisam isti, vreme me truje,

iskustvo ubi dušu mi mladu,

pustoš što osta posle oluje,

preti da ugasi svaku nadu.

Sablasne vatre dušu mi pale,

šta hoću ja samo kad’ bi znale,

moje želje su minorno male,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Ne nisam isti, troši me vreme,

deo po deo tone u noći,

na pleća pade još jedno breme,

da hodam pod njim ja neću moći.

Uzalud reči, uzalud hvale,

džaba nade velike i male,

sebično negujem ideale,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Ne nisam alav, duša mi prosta,

Nevjansk toranj za sebe ne želim,

hoću sa onim što od me osta,

ranjenu dušu da proveselim.

Sve lepe reči i sve pohvale,

u deo srca lako bi stale,

vračare meni tiho bajale,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Al’ vidi čuda samo sam čovek

alavost ljudska buknu u meni,

pa neću skroman da budem dovek,

nek’ pustoš moja sva ozeleni.

Sva zlata sveta oči bi krale,

za moju krunu vile bi znale,

porušio bih sve ideale,

da postanem kralj svoje mahale.

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

Suza

Pustih suze nek zauvek liju,

neću silom bisere da sputam,

da natope moju agoniju,

da je lakše nekako progutam.

 

Pijem suze one mene piju,

dodirom mi tužno srce truju,

od istine same sebe miju,

vapaj duše neće ni da čuju.

 

Kani suzo moj lik se ne stidi,

pa ureži brazdu ispod oka,

samo pazi da ona ne vidi,

koliko je rana mi duboka.

 

Kreni suzo pa zaboli snažno,

ionako sve je bilo lažno.

autor

Jovica N. Đorđević

Buđ

Bež’te od mene pogani ljudi,

tonite dublje u vašoj buđi,

meni samo Bog može da  sudi,

ja živim svoj a ne život tuđi.

 

Pljujem na vaše lažljivo lice,

oči uprte u moja leđa,

čvrsto stojim na vrhu litice,

znam hrabrost moja dušu vam vređa.

 

I nikad neću da sagnem glavu,

pred vama ponizno ja da klečim,

Bog mi je svedok da sam u pravu,

 

verom ću svoju dušu da lečim.

Uzalud pretnje, ja se ne bojim,

ponosno sada pred vama stojim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Lazarevi dvori

Šta to gasi nemire u meni,

čijom krvlju duša mi se truje,

šta to sada želje okameni,

da se meni ka Bogu putuje?

Šta to gasi nemire u meni?

 

Šta mi krade želju za životom,

svete misli moći Augusta,

plave oči protkane dobrotom,

ko to meni sad zatvara usta?

Šta mi krade želju za životom?

 

Ko me silom u hajduke goni,

rečiju kalja dobre mi ortake,

koja vatra sad u meni gori,

da okupi hrabre mi jatake?

Ko me silom u hajduke goni?

 

Ko pohara Lazareve dvore,

delom kalja tu presvetlu glavu,

moje želje podlo da ospore,

da prikriju istinu mi pravu?

Ko pohara Lazareve dvore?

 

autor

Jovica N. Đorđević