Добродошли!
Ima nešto što ne možeš čuti,
drhtaj duše napukle u trenu,
nešto što se iz očiju sluti,
raskoš cveća sve dok ne uvenu.
Ima nešto što ne želiš znati,
neke tajne zakopane stoje,
bolan sreću ne možeš imati,
u paketu ne idu oboje.
Ima nešto što vuče ka sreći,
tanka struna prirasla u srcu,
ima nešto što ne možeš reći,
reči blage sagore na suncu.
Ima nešto što ne možeš dati,
bolan sreću ne možeš imati.
Pogledaj rode nebeske ptice,
niti seju, niti ištu gloga,
na cveće i njihove latice,
sve što treba dobiju od Boga.
Udari dažd i dođoše vode,
dunu vetar i udari na kuću,
ustuknu zlo pred tobom Gospode,
spozna snagu, ljubav svemoguću.
I nahrani Bog tad stado svoje,
ništa od ljudi ne bi mu preče,
“nek majke svoju nejač podoje”,
presvetlim glasom on svima reče.
“Pazite, kakvim sudom sudite,
onakvim će vam se i suditi,
Sa kakvom merom sada merite,
onakvom će vam se i meriti”.
Plivam po mulju od crne sluzi,
lice mi grebe oholo granje,
proklinjem sebe u mrskoj tuzi,
želim da zaslužnim poštovanje.
Olovna čizma gazi mi glavu,
omču mi sprema za linčovanje,
hoću da uvek budem u pravu,
ubija me sveto poštovanje.
Svilenim koncem krpe mi usta,
hoće da izbrišu postojanje,
da kuća moja postane pusta,
otimaju moje poštovanje.
Rukama snažno olovo kidam,
zubima grizem oholo granje,
istinu svetu do gola skidam,
znam da zaslužujem poštovanje.
autor
Jovica N. Đorđević
U kafani, kad mi klone glava,
iz čaše će na me linut vino,
bez popova i bez zaborava,
u večnost se stari boem vino.
Neću sprovod, neću tamburaše,
lažne suze silom prolivene,
hoću društvo, hoću svirke naše,
da uz pesmu setite se mene.
Hej živote, dušmanine stari,
pusti malo na tren da prodišem,
zašto meni sve tuge podari,
daj bar jednu suzom da obrišem.
Neka pesma molitvu mi budi,
ništa od nje za men’ nema slađe,
na kafani prozor kad zarudi,
nek mi duša večni spokoj nađe.
sutor
Jovica N. Đorđević
I bi reč, blagodat i istina,
poravnjani putevi gospodnji,
prelepa i blistava čistina,
dal’ dolaze crni dani sudnji?
I Bog bi reč a reč beše svetlost,
snažna, da ne prevlada tmina,
usađena međ’ ljudima milost,
da je svako u svom srcu ima.
Gde nestade reč od Boga data,
zar ka Hadu želiš ići svete,
dal’ želite Bogu iz inata,
crna Hidra kosu da nam plete.
Dal’ uzalud zbog nas Isus strada,
pa ga stado sad delima vređa,
zar u laži sad postoji nada,
pa smo Hristu okrenuli leđa.
autor
Jovica N. Đorđević
K’o kap znoja sa čela mi krene,
dotakne obraz, produži dalje,
misao bolna struji kroz vene,
naličje moje zlatne medalje.
Nije to strah, teskoba je neka,
životni vakum gužva mi misli,
da spoznam poriv prava čoveka,
sreću, koju smo mukom potisli.
Pojte sužnji pesme o slobodi,
nek’ poteče misao k’o reka,
da potone u najdubljoj vodi,
što ubija u meni čoveka.
Sa tri prsta nebo podupirem,
čovek biću i kada umirem.
autor
Jovica N. Đorđević
Pustite ljudi, neka, hvala,
noćas nisam rad
da pijem iz vaših bokala.
Usahla mi nekako ruka
plašim se biće mi muka
ma pustite, ja pijem sam.
Čašu čemera još uvek grlim,
umilna večnost mene doziva,
zbog vaših bokala duša mi drhti,
dok bol postaje sve jači
ja nazdravlja samo voljenoj smrti,
trnovit su moji puti,
ja noćas pijem sam.
Čaša je je moja puna gorčine,
tuđin me voli od majke više,
i niko me sada ne zove sine
makar i želja da me mine,
ja noćas umirem sam.
I gle predivnog snoviđenja,
u me’nesta poslednja muka,
bokal drži Drainčeva ruka.
autor
Jovica N. Đorđević
Kano mis’o lahko livadama letim,
razdraganu dušu opija mi trava;
izgubljenu sreću opet da osetim,
rodna kuća nigde nema zaborava.
Oprosti mi Bože, duša mi je prosta,
uzalud zarđale ključeve držim,
od rođene kuće sad ništa ne osta,
pa ni jedne voćke za nju da s’ pridržim.
Hej nebeske sile, da li neko znade,
kakva crna neman moje dvore sruši;
zašto rodna kuća do temelja pade,
zar da večnu ranu ja nosim na duši?
Nošen snagom vere, temelj’ma ću stići,
k’o feniks iz vatre novi dom će nići.
autor
Jovica N. Đorđević
Mili Bože gde živi lepota,
pusti na tren samo da privirim,
u sunčanoj jeseni života,
hoću svoje strasti da umirim.
Neću Freju nit’ boginju belu,
Kupidone drugom strasti nudi,
u tobolac vrati svoju strelu,
ne dam nikom ljubu da mi budi.
Stan’ živote, jednom sa voleo,
zaludno mi nudiš lepu Ladu,
u ljubavi sa njom sam goreo,
zauvek joj dadoh dušu mladu.
Voleh jednom, nije me sramota,
neću lažnu ljubav da potpirim,
u sunčanoj jeseni života,
samo kraj nje želim da se smirim.
Настави са читањем “SUNČANA JESEN ŽIVOTA – Jovica N. Đorđević”
Beži tugo nikad nemoj stati,
ne diraj mi najmilije moje,
ja još čekam ona da se vrati,
da u srcu svije gnezdo svoje.
Idi tugo meni nisi mila,
neću valjda s tobom da se družim,
uzalud bi sa mnom večno bila,
i tebe ću mukom da rastužim .
Crne ale viju gnezdo svoje,
oštri zubi komadaju tela,
od Kere se i Kerberi boje,
Zar bi kraj njih svoje mesto htela.
Harpije mi zarobiše dušu,
pa me tiho ka Hadu odvode,
vezuju me lancima za gušu,
ne daju mi ni malo slobode.
Pusti tugo nisam ja za tebe,
teška sudba mene jadnog prati,
čudna kletva meni dušu grebe,
samo čekam ona da se vrati.
Da odagnam utvare i vile,
da zavaram pute mrskom Hadu,
da poljubim njene oči mile,
da udahnem sebi novu nadu.
autor
Jovica N. Đorđević