Аутор: Jasmina Dimitrijević

TARABA

Seoska kafana je bila puna. Lepo letnje veče, izmamilo je vredne
seljane da se malo okupe i druže. Bili su to sve radni i pošteni ljudi,
koji bi posle mukotrpnog rada tako sebi davali odušku. Uz hladno pivo i
špricer ispredale su se razne priče koje su se prenosile sa kolena na
koleno.
Terasa je bila prepuna. Svi su voleli tu da sede. Malo
zbog vazduha, a više jer je kafana bila u centru sela i tako su mogli
da vide svakoga ko je tu prolazio.
Sada su sve oči bile uprte u lepu ženu srednjih
godina. Bila je najlepša od svih žena u selu. Dugih crnih vitica,
krupnih tamnih očiju i jedrog tela, Ruža je bila svesna da je svi
muskarci u selu žele. Ali, ona je volela svoga Marka. Bila je to ljubav
na prvi pogled i Ruži nije zasmetalo što je on momak sa sela. Ne kajući
se što napušta grad, došla je u selo i prihvatila sve seoske poslove.
Dobili su dva sina koji su bili već srednjoškolci.
– Mile, eno tvoje simpatije.
Pera je zadirkivao Mileta, jer je bila javna tajna da se Miletu Ruža
veoma dopada. Mile je bio seoski mangup, pa i sada sa skoro pedeset
godina nije mogao da se smiri. Njegovoj ženi su u početku smetali ti
njegovi izleti, a onda je digla ruke od njega. Znala je da nije neka
lepotica i da joj se telo deformisalo od trudnoća, i tako sama i sebi i
drugima nalazila opravdanje za muževljeve avanture.
Настави са читањем “TARABA – Jasmina Dimitrijević”

KAD SUZE PRESAHNU (III)

Tmurno leto , zle godine , pogibelj se opet sprema.
Mladost srpsku rov sad čeka , ali straha kod nje nema.
Bistar pogled u očima , preko noći zrelost dođe ,
kada srcem braniš grudu i nesreća svaka prođe.

Doletele crne ptice nevolju im tešku slute.
Crne ptice grabljivice , zacrnile njine pute .
Nad Srbijom spustile se neke tamne strašne sene ,
toga leta sve što nikne odmah brzo i uvene.

A ni leto nije bilo kao što bi znalo biti .
Kao da se uplašilo neda suncu izlaziti .
Oblaci se nakupili , sad i kiša pada hladna
po kaljuži spotiče se i baulja vojska gladna .

Ostavili sva oruđa , sad ih čeka ljuta kama.
Ne boje se oni smrti , neće biti večna tama.
Sećaju se Obilića , ista krvca njima teče ,
u boj snažno oni idu , pogibiju srpstva spreče.

Boj kosovski i sad živi , sveti Lazar snagu daje .
Nek se loza ta nastavi , neka srpstvo večno traje.
Gledaju se samo nemo i svi znaju šta ih čeka ,
presušiti nikad neće ta životna srpska reka.

I druge je sem Srbije zla sudbina zadesila .
Ratni vihor buktao je Evropa se zapalila.
Neki kičmu neće sviti ispred jačeg osvajača ,
frontovi se mnogi prave , ko je hrabriji nek nadjača.

Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (III) – Jasmina Dimitrijević”

SANJAŠ LI ME

Sanjala sam te,
posle mnogih besanih noći.
Mislila sam da sam te zaboravila,
a ti nenadano otvoriš sećanja
i vratiš me u one dane.
Živiš u mom postojanju kao sudbina,
nisi ni java, ni san, a zaposedas snove
da ne znam spavam li, ili sam budna.

Sanjala sam noćas ono nase tajno mesto.
Mesto gde smo se skrivali
od ljubomornih i zavidljivih pogleda.
Zavideli su nam što smo bili poput dece,
neobazrivi, a razdragani.
Davno je rečeno da se kašalj i ljubav
ne mogu prikrivati.
Iskreno smo se voleli,
iskreno kako samo mlade godine
mogu da pokazuju svoja osećanja.

Mili moj, samo da znaš kako mi nedostaju
ona jutra kada si mi bacao po kosi latice ruza
i govorio da sam najlepši cvet u tvojoj bašti.
Dok su me kupali prvi zraci sunca
dugo si me posmatrao
obučenu u te mirisne latice,
a ja nisam znala sanjam li ili sam budna.

Настави са читањем “SANJAŠ LI ME – Jasmina Dimitrijević”

KAD SUZE PRESAHNU (2.)

Okrenu se s vrha brda, da još jednom vidi selo,
iz odžaka dim se vije, na pašnjaku stado belo.
U daljini nazire se krov njegove male kuće,
oko bašte biseri se, u tarabi novo pruće.

Oj kućice, uboga si, bez i jedne muške glave,
ko će sveću zapaliti, na dan naše krsne slave.
Ako Bog da da se vratim, ja ću slavu obnoviti
i opet će moja kuća, čast i ponos nama biti.

Kad ugleda rodnu njivu, izdajica suza kanu,
a pšenica tek klasala šalje pozdrav ovom danu.
I dugo je na tom brdu, kao dete tiho plako,
rodnu grudu ostaviti, nikad nikom nije lako.

Aoj suzo izdajice ovo ću ti sada reci,
moram srce da zatvorim, nećeš više licem teći.
Sad je došlo moje vreme, da junačko nosim breme,
da ponesem orden časti, da pobede pijem slasti.

Javi mu se crna slutnja, kad ka šumskoj pođe stazi,
možda mu je ovo zadnje, što po ovoj zemlji gazi.
U sred šume zastao je kraj izvora hladne vode,
gledao je ovde nekad, kako srne tiho hode.

Dolazio s čobanicom, iz ruke mu vodu pila,
još mu zorom odjekuje, njena pesma duši mila.
Još kroz misli izvor teče, još se jasno žubor čuje,
razleže se cvrkut ptica, vredne pčele složno bruje.

Sada ima druge brige, mora skriti tu lepotu,
u ratu se samo misli, o opstanku i životu.
Otaždbinu kad napadnu, čast se mora krvlju prati,
a sve drugo nek sačeka, ako se iz rata vrati.

Iduć putem krivudavim ka obližnjem malom gradu
mladi regrut žurio je, zamišljen u teškom jadu
Zastao je u šumarku, da uhvati malo daha
tekla mu je damarima, prikrivena doza straha.

Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (2.) – Jasmina Dimitrijević”

KAD SUZE PRESAHNU (1.)

Kroz polje je vetar duvo, na istoku sunca nema ,
mladi pastir stado čuv`o, nije znao sta se sprema.
Čudno neko došlo vreme i seljak se puške hvata,
pritislo ga teško breme, zlotvor kuca sad na vrata.

Znoj mu obli mlado čelo, u glavi mu mis`o neka.
Ostaviće svoje selo, krvav boj i njega čeka.
Šta će reći mila mati, tuga neka njega svlada
da i on će život dati, i za grudu svoju strada.

Njega jednog majka ima, otac mu je umro davno .
Za ponos je bio svima, u  to neko vreme slavno.
Da l`  i njega isto čeka, voleo bi kad bi znao ,
ocu nije bilo leka, za zemlju je krvcu dao.

Gleda majku kako hita po kozjoj se penje stazi ,
nece nista da je pita, krije suze da ne spazi .
Zaplakala majka nije od očeva kobna dana
junačko joj srce bije, a u grud`ma teška rana.

Pozna tužna majka sina, zna šta mu je sad u glavi .
Samo jedna je istina po svemu je otac pravi.
Tek što se je zamomčio, rasli su mu i brkovi
vrlo mlađan jak je bio, sled je njemu hrabre krvi.

Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (1.) – Jasmina Dimitrijević”