NE VIDIŠ, ALI JE OSETIŠ
Ni sebi nisam umela objasniti prazninu u duši koju sam osećala. Bila sam poput izduvanog balona, robot, koji mehanički radi. Da me je neko pitao šta mi fali, ne bih znala da odgovorim. Nešto mi je nedostajalo a šta, ne, to ni sama nisam znala. No, i pored toga, uspevala sam da održim dobar odnos prema svima, trudeći se da zadržim ponašanje jedne dame. Ponekada bih samu sebe upitala; kada sam naučila tako dobro da glumim? Dolazilo mi je da vrištim a ja sam se smejala. Samo usnama… Kako to drugi nisu primećivali? Ili su me tako malo znali, da nisu mogli razgraničiti stvarnost od glume, ili ih možda nije ni interesovalo šta se sa mnom dešava? Pravili smo se da smo svi dobri prijatelji, ali da nekoga od nas upitaš nešto lično o onom drugom, verujem da bi ostao zatečen. Jednostavno smo se poznavali ali, nismo se znali. Međutim, u jednom trenu sve se promenilo.
Te večeri sam pošla na neko slavlje, samo iz obaveze. Iskreno, nije mi se išlo ali, šta ćeš? Nekada moraš da se odazoveš na neki poziv da bi se taj neko osećao ispoštovano. A da sam mogla birati, najradije bih ostala kući u polumračnoj sobi sa čašom crnog vina, uz neku laganu baladu, koja bi mi možda izmamila i koju suzu. U poslednje vreme često se dešavalo da mi oči zasuze. Da li sam postala jako osetljiva, ili je to klimaks zakucao na moja vrata? Tu sam ostala u dubokoj nedoumici. Iako bezvoljna ali skockana, onako kako umem, sa nameštenim osmehom, odazvala sam se pozivu. Mesto okupljanja je već bilo prošarano raznim prilikama a na svu moju sreću, videla sam i neka poznata lica. “Dobro je” – pomislih. Bar neću sama sedeti u nekom ćošku i gledati sažaljive poglede usmerene u mom pravcu. I tako, ipak sa čašom vina u ruci, ćaskala sam onako neobavezno sa nekim poznanicima, ne mogu reći prijateljima, jer do te faze još nismo bili došli. I tu, na očigled prisutnih, ponovo glumim veselu damu koja je srećna što je tu, a u sebi žalim za mojom sobicom i mirom koji sam tamo ostavila. Dok uljudnim tonom odgovaram na udvaranje gospodina, koji želi da mi “ukrade” broj telefona, koristeći odsutnost svoje supruge i njenu potrebu za toaletom, moj pogled je više ustremen na dešavanja iza njegovih leđa. Tako to biva kao po kakvom ključu na tim zbirštinama.
A onda… uh, onda sam ugledala čoveka zbog koga su mi kolena zaklecala! Prvi put ga vidim, ne poznajem ga a imam osećaj kao da ga znam čitavog života. U jednom momentu pogledi su nam se sreli. I prilepili se. Gledali smo se… “Da li je to ljubav na
prvi pogled” – zapitala sam se? Zar u ovim godinama? Nasmejala bih se na sav glas da nisam kao hipnotisana zurila u njegove oči. Osetila sam potrebu da ga dodirnem. Kao po nekom dogovoru, pošli smo jedno prema drugom. Pružila sam mu ruku u znak pozdrava… nije mogao da se uzdrži. Prihvatio je moju ruku a zatim… Eh, zatim, primio me je u zagrljaj i prošaptao svoje ime, koje nisam uspela da čujem. Udarci moga srca bili su glasniji od njegovog šapata. Ja svoje ime nisam mogla ni da izgovorim. Samo sam spustila glavu na njegovo rame, predala se i ostala u njegovom zagrljaju. Osećala sam da tu i pripadam. Taj osećaj kao da nas je oboje preplavio. Imala sam utisak da sam sa njim na pustom ostrvu i da postojimo samo nas dvoje. Pogledi ostalih gostiju sa strane nas nisu nimalo dodirivali a ni zanimali. Da, postojali smo samo on i ja!
Evo, već mesec dana je prošlo od našeg susreta. Nećemo slaviti taj jubilej jer, mi slavimo svaki dan. Volimo se ludo, punom parom. Svakoga jutra me budi njegova poruka. Svake noći tonem u san uz njegovo ,,Laku noć ljubavi “. Čini mi se kao da pre njega nisam živela. Samo sam preživljavala.
Ponekada se zapitam da li je stvaran? Navikla sam na površne muškarce, koji samo traže način da ženu odvuku u krevet i ni o čemu drugom ne razmišljaju. Možda to kod nekih žena prolazi. Možda im imponuje. Meni, ne. Kod mene caruju neki drugi aršini. Oh, kako je divan osećaj kada me pita kako sam, ili kako sam provela dan… Kada mi kaže da mu se dopadaju moje usne, oči… Da sam mu stalno u mislima, da je opsednut mojim likom… Obećala sam mu da ću uvek ostati ista. Da se neću menjati. Ne da verujem već znam da me voli baš takvu kakvu me je upoznao. Krademo vreme jer želimo da nadoknadimo sve propuštene godine. Verujemo da je budućnost naša. Istopim se, kao sneg na suncu okopnim od samog, blagog dodira njegove ruke, a leptirići u meni plešu svoj uznemirujući ples. Više ne moram da glumim. Na mojim usnama i u mojim očima, blista osmeh sreće.
Da, u ovim mojim godinama, uverila sam se da postoji ljubav na prvi pogled. Ljubav je kao vetar. Ne vidiš je jer si zaslepljen a ipak je osetiš… Ponekada se samo uplašim da ovo nije san iz koga ću se probuditi. Ali, sam pogled na njega, uveri me da je ovo java, sadašnji tren, stvarnost – naša stvarnost
AUTOR © JASMINA DIMITRIJEVIĆ SRBIJA