Аутор: Jasmina Dimitrijević

NA PO PUTA

Ostale su za mnom bašte jorgovana
Sjaj proleća moga, šum pesme i vrela
Studena me jesen na po puta srela
I po meni pada suho lišće s` grana.

Autor: ALeksa Šantić

ATI NE SEDLANI

Ostala mi tamo njiva neorana,
livadica moja u korov zarasla,
ati nesedlani vezani uz jasla,
ostale su zamnom bašte jorgovana.

Još se sećam pesme i seoskog prela,
dok se vito kolo po poljani plete,
sviračima prsti po dirkama lete,
sjaj proleća moga, šum pesme i vrela.

Otišla sam davno, mada nisam htela,
pobegla bih rado od ovog sivila,
nestaše i snovi što sam tamo snila,
studena me jesen na po puta srela.

U duši mi crno, crnje od katrana,
noge ko drvene nekuda  me nose,
nepresušne suze moje oči rose,
I po meni pada suho lišće s` grana.

© Jasmina Dimitrijević Srbija
12.12.2021.

ZAŠTO RUŽE U SNEGU

Proticao život kroz vreme i ja sa njim, a moglo bi se reći i ja sam njegovim ritmom tekla u znanom pravcu. Smenjivala su se leta i zime, ruže su cvale i venule i u meni
radost i tugu budile. Donosile su ruže radost kad sam ih gledala kako se u pupoljku ulepšavaju i kada sam ih rascvetale primala od voljene osobe, a tugu kad sam ih u vazi mrtve gledala.

I jedne rane zime videla sam ružu koja je bila poput mene, videla sam svoju sestru po svemu, po patnji i po radosti. Rani mraz popario je sve njene drugarice, prvi sneg sledio je njene latice a ona se ne da… Iste smo nas dve, pomislih tada . Pržilo nas je sunce, kiše nas mile, vetri povijali, snegovi nas okivali, a mi opstajemo. Stojimo uspravne i opstajemo, listamo i blistamo novom snagom, novom lepotom i novim sjajem. Vetrovi su nas katkad povijali do zemlje, grube ruke su nas dodirivale, a ruža i ja uspravno stojimo, vazda na oko bezbrižne i gorde. A kada bi kakva bezdušna sila uspela da nas povredi, nas dve smo poput Feniksa bujale u novom proleću, sa većom željom da opstanemo i da lepotom zavaravamo okolinu.

Настави са читањем “PREDGOVOR ZBIRKE PESAMA RUŽA U SNEGU I ODGOVOR ZAŠTO ZBIRKA NOSI TAJ NAZIV – Jasmina DImitrijević”

ULIČNI SVIRAČ

Ulicom prolazi mnogo ljudi
galama i gužva sve je jača
u velikoj larmI niko ne cuje
tužnu pesmu uličnog svirača.

Prebira žice na staroj gitari
na njoj fali ona glavna žica
skromnim glasom peva svirač stari
tuga se čita sa njegovog lica.

Ne smeta mu gužva ni galama
kao da je sam setnim glasom peva
Ne brine ga posve prazna kapa
on o nečem mnogo lepšem sneva.

Uprtog pogleda negde u daljinu
sa setom se seća kad je bio mlad
u toplom domu osećo milinu,
a sada ga prate nevolje i glad.

Larma se i dalje na trgu čuje
svirača starog niko i ne sluša
bez pare u djepu on se kući vraća
kao prazan džep, prazna mu je duša.

© Jasmina Dimitrijević, Srbija
21.01.2022.

ISTINA

I noćas sam budna, gledam u daljinu,
tražim po njoj snove  iz ondašnjih dana,
na trenutak duša zađe u milinu,
u stvarnost je vrati neprebolna rana.

Ni slutila nisam sta me posle čeka,
koja me golgota iz potaje vreba,
davala sam tebe, duši mesto leka,
letela sa nadom kroz prostransva neba.

S mislima o sreći čekala svitanja,
al` vetrovi barku zapljusnuše valom
iz zbivanja loših stigoše pitanja;

pa sad tužna lutam opustelim žalom.
Povučena tugom gledam u daljinu,
s uzdahom u duši, prihvatam istinu.
Настави са читањем “ISTINA – Jasmina Dimitrijević”

AKO POŽELIŠ

Ako nekada poželiš
da me negde odvedeš,
odvedi me na obalu mora.
Šetajmo bosi
dok ispraćamo dan na počinak.
Ako nekada poželiš da mi kupiš cveće,
odvedi me na zelenu livadu.
Zakiti mi kosu crvenim makovima.
Ako nekada poželiš
da mi naslikaš umetničko delo,
odvedi me na vrh planine.
Naslikaj me
okupanu sunčevim zracima. .
Ako nekada poželiš
da mi napišeš pesmu,
povedi me u svoje snove.
Napiši najlepšu pesmu
o našoj ljubavi.
Ako nekada poželiš
nešto da mi pokloniš….
Pokloni mi svoje srce.
Ništa mi vrednije ne treba.

Настави са читањем “AKO POŽELIŠ – Jasmina Dimitrijević”

Ako poželiš

Ako nekada poželiš
da me negde odvedeš,
odvedi me na obalu mora.
Šetajmo bosi
dok ispraćamo dan na počinak.
Ako nekada poželiš da mi kupiš cveće,
odvedi me na zelenu livadu.
Zakiti mi kosu crvenim makovima.
Ako nekada poželiš
da mi naslikaš umetničko delo,
odvedi me na vrh planine.
Naslikaj me
okupanu  sunčevim zracima. .
Ako nekada poželiš
da mi napišeš pesmu,
povedi me u svoje snove.
Napiši najlepšu pesmu
o našoj ljubavi.
Ako nekada poželiš
nešto da mi pokloniš….
Pokloni mi svoje srce.
Ništa mi vrednije ne treba.
Настави са читањем “Ako poželiš – Jasmina Dimitrijević”

VOLIM TE SVITANjEM ZORE

Volim te sa rađanjem novoga jutra,
radujem se suncu koje izgreva
Znam da ćeš ga i ti gledati sutra,
slušajući pticu kako našu pesmu peva.
Po vetru ti šaljem otkucaje srca,
i sve tajne koje ljubav kriju.
Čuješ li kako šapućem tvoje ime
nežno, kao najjepšu melodiju.
U svaki stih unosim dušu svoju
i svu intimu darujem tebi
i šapućem o bolnom nespokoju,
a sve bi tako, rado skrila u sebi.
Znam da si mi blizu, a tako daleko..
Osećam tvoje misli koje putuju kroz vreme
i dopiru do moga bića, kao priviđenje neko.
Ti si moj život, skriven ispod vela…
San koji od onog dana sanjam,
i budim se uzdrhtala, vrela.
Najlepše pesme nosila sam u sebi
oživele su kada sam ih posvetila tebi.
*
Настави са читањем “VOLIM TE SVITANjEM ZORE – Jasmina Dimitrijević”

DRAGA SLIKA

Iz albuma smeše mi se, lepe oči, kao moje,
od onoga davnog dana čekala je slika mene,
sad sa setom u nju gledam, dok se teške misli roje.
U dušu mi valovima navalile uspomene,
pristigle su iz mladosti, pa mi lice tugom boje.

Vidim sebe na toj slici, k`o dvojnicu moje mame,
u očima pokušavam naći tračak njene sreće,
da ukrasim uspomenom, tužne dane ove tame.
Na slici joj dugu kosu, krasi sveže majsko cveće,
ljubav prema toj lepoti, prenela je majka na me.

Sečanja me odnesoše, u bezbrižnost doba toga,
do detinjih lepih dana, uspomena lepa seže,
poslali mi dragu sliku, promišljaji milog Bogа.
Sve što duže u nju gledam, u duši mi biva teže,
gledaju me tople oči iz detinjstva davnog moga.

Vratih sliku u tamninu, nek je čuva album stari,
neka spava na svom mestu, od sebe je krijem same,
kad je uzmem duša jeca, srce bolno prokrvari,
I poželi moja glava, kao nekad njeno rame,
sad sve ono što bi lepo, pokrali su spomenari.

Kad me tuga opet skoli, izvadiću dragu sliku,
suznog oka, prazne duše, diviću se njenom liku.

Настави са читањем “DRAGA SLIKA – Jasmina Dimitrijević”

KAD SUZE PRESAHNU (IV)

Crno nebo , zemlja crna , a topovi smrtno tuku ,
ko gromovi u bezdanu jad jaduju , tešku muku ,
ljuta bitka sad se vodi i planina bolno ječi ,
pogibelj im  smrtna preti  , hoćel` moći da se spreči.

Malobrojna srpska vojska , al` se Srbin ne predaje ,
Izgubice možda glavu , ali zemlja ostala je.
Ako treba goloruki na topove  jurišaju ,
pedalj svoje rodne grude zlotvorima ič ne daju.

Zlotvori su sad u strahu , gladni vuci , a ne ljudi,
kad se rodna gruda brani nema straha od te hudi.
Neće dati hrabra srca da se njina zemlja pati ,
da zaječi neče moći , zubima će zverad klati.

Zemlja ` krvlju natopljena , danima se bitka vodi.
u jurišu tih junaka , što ih srpska majka rodi.
Da l“ s izvora hladnu vodu , il` vučije mleko pili ,
Il ih gorska vila poji , pa su tako snažni bili.

Bližila se bitka kraju , svud su tela pobijena ,
Mnoga majka zaplakaće , sva u crno zavijena.
U ustima gorak ukus , al` pobedu ostvarili,
nadmoćniji jesu bili , al`  ih ipak pobedili.

☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆

Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (IV) – Jasmina Dimitrijević”

OBLAK OD SNOVA

Sve su moje pesme davno napisane,
svi stihovi moji davno opevani,
ko boemu svakom prolaze mi dani,
uz muziku, piće, u nekoj kafani.

Sve su moje nade davno izgubljene,
stara violina nekud ih ispraća.
S nadama mojim u ponore svraća,
putanja njihova sve kraća i kraća.

Sve ljubavi moje davno pohabane,
bacala ih usput ko cipele stare,
pa za mene više one i ne mare,
na hrpi pepela samo su zaspale.

Настави са читањем “OBLAK OD SNOVA – Jasmina Dimitrijević”