Два камена чврста од времена сива,
два упокојења, преко, у близини
и Бог зна да л’ би да су опет жива,
тиховала сама у немој тишини?
Не склапају очи, само вечно ћуте!
Погледима жељним гледају се нежно,
док из сажаљења беле им капуте
заогрће зима. Време ледно, снежно!
А некада давно ти најлепши тићи
летели су снено, али живот рушни
крила им поломи, нису могли стићи!
Пут их раздвојио, сури и бездушни.
(Прочитано: 241 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 585.543 пута)