Обала пуста, дан убог тужан.
Галеб у даљи пркосним летом
тишине пара! Ја сам са сетом
размишљам: „Боже, коме сам дужан
кад ме кажњаваш судбином клетом”?
Бачен сам овде к’о да сам кужан!
Јауче ветар! Хоћу да летим
заједно с дахом који све носи,
с облаком који бисере роси
до места где је срећа се скрила.
Покушај бедан, јер се присетим:
„Давно су моја скресана крила”!
Као Прометеј окован камом
лелечем, сви су утихли звуци!
Једино вали, ко морски вуци
реже и беже, смеју се бедни,
као да знају да ће са тамом
пристићи орет тај ветар ледни.
Захуја опет, бије до кости
дах оштри који бедног ме „ љуби”.
Пријатељ месец нагло се губи!
Понекад само извири крадом
и Бога моли да ми орости
све грехе? Да ме подари надом.
Нечуј све скрива безмерним велом
док у „туђини” грубо ми суди
војничка туга што стално руди,
па усамљеник на „мртвој стражи”
с пушком у руци као с „опелом”
у мору снова утеху тражи.
Ја, рт Камењак, галеб и море.
Преко Латини, пучина плава.
С криком се буде пламене зоре,
док шума борја још увек спава!