Аутор: Dušan Komazec

Дошли су изненада, сви на коњима белим
и рекли: “Људи моји, овде нам нема ‘леба.
Не може да се живи од камена и неба.
Морамо путовати! Ко хоће нек се сели”.

“Тамо нас живот чека, њиве су благородне,
жита на претек има и нико гладан није.
Свуд врани коњи јуре, бура никог не бије…”
Причали су им дуго, давно је прошло подне!

Ноћ бесловесна руди, на чемер све мирише,
Из појате се чује, јагањци гладни блеје.
Одлетеле су давно и ласте испод стреје.
С њима остале, само дуге ледене кише.

Шта понети одавде кад тамо све им треба,
можда икону Славску? Рекли су “Нема Бога”!
Можда колевку стару и много, многа тога
ил ‘само успомене део крајишког неба…?

Кистање, Скрадин, Задар, потом до Бакра бродом.
Галебови их прате можда су гладни, просе
или их испраћају ти стари знанци, док се
небеско плаветнило стапало с морским сводом?

Молили су се кришом! Памтили све тренутке
мислили, да их у тој плодној равници чека
неки мали брежуљак, Дунав, плаветна река.
У влак без возног реда поседали су ћутке.

Јури парњача стара, (мало брже но пешке)
кроз клисуре и кланце, до свога одредишта.
Охладнела су срца без ватре са огњишта.
Најцрње беху ноћи, кад руде мисли тешке.

Поредили су себе са птицом луталицом
коју даљине худе незнано-куда носе.
Снивали родну груду, баш у тренутку док се
бескрајно сиво небо стапало са равницом!

Шест дана и шест ноћи предугих, као туга.
Иза њих хуј детињства, године гладне, ратне.
Испред њих бело село, улице дуге, блатне.
Ка северу је ледном хрлила нема пруга!

Мештани, људи врли чекали су их с пројом,
с благом, утешном речју, нудили све што треба.
Они су желели само плам далматинског неба.
У нови дом су ушли тихо, са неспокојом!

Преболели су бољке, све бесловесне смрти,
тражили мрву себе у тој равници бачкој.
Радовали се небу …и срећи девојачкој.
Носили бреме, које на плећа им се прти.

Време не лечи ране, ал’ ипак су се свикли,
били стамени и кад уморна нога клеца.
Оживело је село, рађала су се деца!
Неки су посустали, јер овде нису никли.

После педесет лета и те старине бо’не
обреле су се ипак у некад знаном крају.
Донели су са собом “живот у завежљају”,
икону, Славску свећу и “Децу из колоне”!

Над некад моћним селом надвиле су се сене!
Премда нас хујно време односи, као плима
још су са нама они којих све мање има!
Снивају камењаре, овце када се бјене…

Далмацијо виловита ти си наша дика,
јер си била и остала земља помјаника.
Земља река и планина, тишине што хара,
где сур камен с небесима нежно разговара.

Родила си див-јунака Јанковић Стојана,
харамбашу и сердара, делију с мегдана
што потеже бритку сабљу, љућу од камена
када Српство опхрваше претешка времена.

С побратимом и сердаром Смиљанић Илијом
десном руком у јунаштву, снагом најмилијом,
он је турке на буљуке често разгонио.
Из ропства се избавио, у боју уснио!

Мандушића Вука храброг Бог обасу даром:
брзим оком, хитрим скоком, лаким џефердаром.
Због јуначке махнитости свима беше мио,
па је њега са “Вијенцом” Његош окитио.

Далмацијо мајко наша родила си тића,
биовчанског свештеника Петра јагодића.
Куражан је Српство мило у бој љути звао
због јереси и намета. Веру је чувао!

Буна плану и утихну, као сунце згасну.
Звук верига подари му тишину безгласну!
Четр’ес’т лета у млецима он је тамновао.
За крст часни Православни вид очињи дао!

Далмацијо, земљо наших славних манастира
Крке, Крупе,Драговића, литургијског мира.
Див-јунака, што слободу грлили су страсно
и плинули као роса, јуначки, безгласно!

Далмацијо вило вита ти си наша дика,
јер си била и остаћеш земља помјаника.
Земља река и планина, тишине што хара.
Где сур камен с небесима нежно разговара!

Раоник је пришо до границе хумља
к’о знак “поштовања” вековног наслеђа.
Обзнанио нагло траг дугог безумља,
не појмећи да је свака хумка међа!

Као неми одсев неимања душе
прозирне копрене трепере у строју.
Презрене су мошти, ћивоти се руше
што смерно бивствују у своме спокоју.

Тврђаве безвремља нису одолеле,
црвене линије постале су тачке!
Хитнуте су на нас издајничке стреле
што на себи носе штапове слепачке.

Даљине нам слути прелест угодника
што на добош ставља Христолика здања.
Призива туђине озверена лика
да поруше бедем нашег о(п)стајања!

За велику смену одавно смо спремни
лишени безвремља, благодати чојства?
Нестајемо тихо, док остаци земни
тихују у чами свога неспокојства.

На тугу мирише разбуђено зорје
што чека да мину стални неповрати.
Ако старо хумље прекрили мраморје,
где ће да изникну нове траве влати?

Ми смо од оних што су викали “никад робом”,
деца пролазног доба, весници непркоса,
која спознала нису шта ће сама са собом.
Ми смо од оних што су плинули као роса!

Крај немих утврђења прадавних заветина
безмерна скрама скрива дамар нашега стида.
Ми смо од оних што су у трену “свеистина”
разапињали Христа, голготу Световида?

Све од давнина знано вешто смо закопали,
измирили херојске и бесловесне смрти?
Скрили заветни ковчег где живе идеали.
Сад бреме анатеме на плећа нам се прти!

У ходу кроз тамнине где не празнује чојство
призвасмо хук тишина где началствују хуље,
предстраже непомјаних, којима Свето Тројство
прогоне “апостоли” и белосветске руље.

Како пронаћи стазу у сопству које груша
док вео заборава целива наше скуте?
Шта онда понудити “Утешитељу душа”?
Само дланове празне, ка небу окренуте!

“Вожд” је по ко зна који пут преживео “атентат”! Да “кобре” нису прешле на супротну страну?

Очигледно је да су “атентатори” аматери! Шррафови су “одврнути” на задњем точку?

Да ли је “блиндирани ауди” кажњен због прекорачења брзине?

Још увек није схватио да су само промене сталне! (а не он)

Он је реч узДРЖАВАње (народа) погрешно протумачио!

Студенти су номиновани за”Нобелову награду”, а Н. Шаровић ће (изгледа) бити номинован за “Пулицерову награду”!

“Информер ће бити номинован за престижну новинарску награду “Пинокио”?

У српском парламенту све “боје” су се стопиле у једну! (“дугине боје”)

“Студенички типик” је спао на осам “слова”?

Са “дна” се све боље види!

У Србији не постоје политичке, већ “интересне странке”!

Крај пута нам одређује “оно” што (ни)смо “успут” радили!

Пре седамдесет година неко је у Србији упалио мрак!

“Вожд” би да води дијалог, (бејзбол палицама) а пре тога није хтео да РАЗГОВАРА?

После његове изјаве да се не боји “атентата”, “снајпер” се уплашио и побегао!

У борби “сам против свих” он би као оружје користио “кобре”!

“Вожд” је веома храбар човек. “Памперс” је због њега почео радити прековремено!

Он је чудотворац, успео је ујединити скоро целу Србију? (Против себе)

Обезглављен је! Помиловао је НЕОСУЂЕНЕ студенте?

Тито је ’68 године био ЛУКАВИЈИ. Одмах је рекао да су студенти у праву!

Широм Србије се одржавају литије, али без КРСТА на челу колоне?

Срби не треба да се плаше, запад је већ пронашао новог “кандидата”!

Сваку власт треба корити, да се не би укоренила!

Откад је ЛАЗАРУ откинута глава, Србство је обезглављено!

Изгледа да је на “АРКИ” било и ” слепих путника”?

Србија је земља ПРАВОСЛАВЉА, “Трифундан” се у њој не прославља? (већ неки “љубавник”)

“Вођа” стално исписује нову “страдију”!

Он је против злоупотребе “деце” у политичке сврхе, али је за злоупотребу пензионера!

Студенте заболе индекс за “вожда”!

Студенти су му доакали: ” он више није надлежан”!

Америка не подржава студенте. То значи да су на правом путу?

Незапослени студенти одсад могу да подигну стамбене кредите, уз гаранцију “тетке из Канаде”?

Његов прет-претходник је на народ послао тенкове, а он рели-батинаше!

Много воли спорт. Најдражи реквизит му је рекет!

“Вожд” је народу дао на увид “комплетну” документацију о реновирању “нереновиране” настрешнице!

“Он” је рођени глумац. Најбоље му леже драмске паузе!

Од ових нема горих? Ми смо паметан народ, измислићемо их!

Мали је за свој “докторат” користио велики копир апарат!

Трамп се вратио. Изгледа да ће “вожд” опет на хоклицу!

Овај сури народ потомак вукова,
ком одежда беше ћилибар и срма
спалио је шапат “Таковскога грма”,
утихнуо жубор река и букова!

Свргнуо је небо по ком звезде језде,
због ког’ вековима иште вазнесење.
Порушио кришом у дане јесење
стрехе, под којим се ластавице гнезде.

Овај сури народ не зна за звекире
већ походи забран, страст га води ‘хола,
па је често, невешт “у игри престола”
минуо од бритке кумовске секире!

Некада је јео златним кашикама ,
саздао “Љевишку”, “Високе дечане”…
Када би му небо оноћиле вране
мрео је под крстом, у безмерју плама!

Овај сури народ ком’ се Господ јавља
“Боланом Дојчину” не зацели рану.
Прву млеч и прву ватру запретану
као ружан санак нагло заборавља?

Заборавља шта је бол, прогон и хајка,
туга, која стално ниче из камена,
Дамјанову руку стргнуту с рамена.
Бога, кога моли “Југовића мајка”.

Овај сури народ саздао је “Арку”
тамо где је никло поље божурова,
где је располућен изаш’о из рова.
Сад му душа бо’на јеца на угарку!

Надајући да ће и он се вазнети
(ускоро ће усуд и Свето распеће),
овај народ опет ка “голготи” креће.
Заборавља, да смо давно разапети!

Док дух Православља са истока руди
отвара се небо, сву природу буди.
Пренуше се реке, брда и долине,
разбудише спокој царице тишине!

Кроз облаке снене заискрише звезде,
на коњима силним Архангели језде…
И док плам небесни у очима блиста
Херувимска песма зари срца чиста.

Заруђена поноћ чежњом затрепери,
Српски народ моли огрезо у вери
да благодат с неба на њега се спусти.
Сред молитве смерне глас нежни изусти:

Хвала теби Оче, хвала Неимару
на предивној ноћи и најлепшем дару.
Хвала теби што си на земљи у води…
Прослављамо Божић кад Христос се роди!

Захвални смо теби Богомајко света
на рођењу Христа, небеског детета,
што душама грешним пронашла си лека.
Ми сада у Богу славимо човека!

У небеском пламу месечине сјајне
заискрио занос љубави бескрајне.
Заблистале звезде у злаћаном руху.
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!