Прича о Ђуки, (Георгини) мајци Николе Тесле.
Као инспирација за песму послужила је истоимена моно-драма
– – – – – – – – – – – – – – – – – ‘ – – – –
Ушла је покиснута са старим кишобраном
у собу пуну туге, сва озебла од студи.
Ветар је заурлав’о, гребао кров са граном.
Прозборила је громко: “Помоз-Бог добри људи!”
Опет је била тамо, у немом Томин-гају,
причала дуго, дуго са својим Милутином.
Овде тишина влада, живот се ближи крају.
Држи је само жеља, да се види са сином.
Био је чудно дете, желео је да лети,
да с светлом праскозорја покори ноћну тмину,
ал’ није болан знао да ће га пути клети
одвојити од мајке, одвести у туђину.
О њему све је знала, (и за пороке неке)
јер га је од колевке баш она изаткала.
Мамиле су га стазе…жубор велике реке.
С сузом у оку сетном благослов му је дала.
Веле јој , да он тамо прави “куле од злата”.
Вала није ни чудо, корени су му чврсти!
Опет јауче ветар, шкрипе дрвена врата.
Она чежњиво гледа, моли се Богу, крсти.
Још док малешан беше причала му је бајке.
Кад га је изнедрила небо озари знамен!
Да ли се тамо стиди своје неуке мајке?
Она је само ИСКРА из које ниче пламен!
Зна добро њезин Ниџо да га погледом прати,
да у тишини муклој Богу се моли, грца.
Није заборавио да га је брижна мати
скоро годину дана носила испод срца.
Опет се смерно моли сама на одру студи.
Молитве рујне прекри хумних ветрова рика.
Заруди болни вапај из завришталих груди:
“Далеко је одавде вражија Америка!”
“Боже што ми га нема, овде су ноћи дуге.
Знам да сам јадна грешна, нисам никаква Светост”.
Све је у трену стало, У собу пуну туге
малени Ниџо крочи,
и све обасја светлост!
Хвала лепо!