Испловили смо из луке Кардиф у Велсу,
четвртог фебруара, Лета Господњег 1795.
на броду „Abercrombie“, боје црног вина,
са белим једрима пуним леденог ветра.
Дан беше ведар,
испратило нас је јато галебова
који су дуго кликтали изнад највишег јарбола.
Наш капетан Блејк, са титулом ерла,
некад заповедник војних бродова,
тврд човек, старог кова,
стајао је пo обичају на командном мосту,
у мундиру и дугој белој перици,
с левом руком на леђима
и кратким дурбином у десној,
загледан у пучину пред нама.
Циљ пловидбе били су зачини острва Цејлон.
Уз капетана су били његови ордонанси:
навигатор Демпси, црвени, рошави Ирац,
са сталним изразом гнева и презира
и Ладлам, школован трговац,
који је говорио Синхалски и Тамилски, језике острва,
имао лице као девојка и руке, које, видело се,
никада нису везивале бродску ужад.
Моје место, иако сам био бродски писар,
беше у потпалубљу.
Иза Канарских острва угледасмо први пут китове,
а мало затим и делфине који су нас дуго пратили.
Једног дана море се утиша у сутон,
небо поцрвене на западу,
а делфини иза брода нестадоше,
исте ноћи поче велико невреме.
Јарболи су шкрипали,
ужад нас тукла по главама,
а прамац се пропињао високо
и уз прасак, забијао назад у море.
Сви чланови посаде беху на својим местима,
и поред свог ужаса тренутка, орни
и неко тада запева морнаричку химну,
што убрзо сви прихватисмо.
Ветар је урлао, таласи праскали о бокове,
а са палубе се орило:
Rule Britannia,
Britannia rule the waves!
Britons never, ever, ever
shell be slaves!
Од ове удружене одлучности
као да се и море препало и устукнуло,
те бура ускоро престаде.
Уследило је неколико мирних дана,
али као да су са сваким
расли умор и засићеност посаде.
Појавио се скорбут,
а почеше и прва кажњавања,
бијења мокрим ужетом и окивања у потпалубљу.
Дневнице су умањиване за сваког окованог,
због чега је мржња према капетану расла,
а појави се и огорченост на нашу оковану браћу
и тада први пут чух да Вержес, звани Фрог,
Креол из француских колонија,
који је осматрао са највишег јарбола, рече:
„изјелице, ми радимо, а они једу“,
што ће после њега многи понављати.
Око трећег месеца пловидбе
упловисмо у залив луке Кејп Таун.
Док смо уносили џакове
запазих Демпсија и Ладлама
како са једног од докова
улазе у брод „Willem van Oranje“,
који је пре нас пристао у луци,
у којој Холанђани тада чинише већину.
Опловили смо већ рог Африке
када је Вержес по први пут са највишег јарбола
угледао тајанствени брод без заставе.
Данима се појављивао на хоризонту и нестајао,
те се чинило као да иде за нама.
Ордонанси су ретко излазили из својих кабина
али приметих да од њих долазе гласови
да капетан наше дневнице себи узима,
док посаду бије и окива
и ја намах поверовах.
Угледасмо непознати брод поново,
ближе него иначе.
Те ноћи уснух Светог Бартоломеја
како ме гледа са тајанственог брода, прекорно.
Одједном се створи испред мене,
па ме удари мокрим ужетом
преко рамена, дуж целих леђа.
Пробудих се и скоро испадох из висећег кревета
који се љуљао разапет између два стуба.
Беше се навршило шест месеци од поласка,
и од луке Коломбо на Цејлону
делило нас је само неколико дана.
Тада поче невреме, веће него оно прво,
пре зоре, на дан Благе Марије.
Поново шкрипа јарбола, урлање ветра
и страшни удари таласа о бокове,
а на небу, као да је Страшни суд,
муња је муњу стизала.
Мањи јарбол пуче и паде на ограду,
брод се нагну у страну и поче да се пуни водом.
Нисам веровао очима када угледах људе
како усред ужасне олује напуштају своја места
и затегнута једра, која су се скоро кидала
и проваљују у капетанову кабину
где је био новац за дневнице и куповину робе.
Предводио их је одвратни Креол,
док су ордонанси све посматрали са стране.
Угледасмо светионик на хоризонту,
а Ирац Демпси повика да ка њему управимо брод.
Следеће чега се сећам је вода која куља,
вриска наше оковане браће у потпалубљу
и како, један преко другога,
покушавамо да се домогнемо тла,
док нас таласи разбијају о хриди.
Тајанствени брод, који је пловио за нама,
покупио је преживеле.
Пробудио сам се у грозници, у мемљивом подруму,
где су држали преживеле са брода,
као и друге жртве лажног светионика,
на полуострву Јафна, на северу Цејлона,
пуном, залива, мочвара и комараца маларичара.
Слабији су завршили на пољима
цимета, бибера и чаја,
којима су управљали Холанђани,
а ми снажнији у рудницима, дубоко у џунгли.
Капетан је умро у неком од влажних подрума,
а његови ордонанси су постали надзорници
и веза са локалним народом Тамила,
прикупљају дажбине, складиште робу
и укрцавају је у бродове који по њу долазе,
а део од свега, по прећутном договору,
што је свима познато, задржавају себи.
Живе у великим сојеницама на обали
и Холанђани их ословљавају речју: „фринден“,
што ће рећи: „пријатељи“.
Успео сам да спасем бродски дневник,
па у њему пишем ове речи
за неко будуће покољење,
да нашу грешку не понови.
Проклето је било наше путовање и наш брод,
јер мени као писару би познато више,
него остатку посаде,
да је зачин по који смо ишли, само један,
опијум, то ђавоље семе.
Овако као ми, по Промислу, пролазе они,
који по својим лудим жељама путују
и само су о своме јаду забављени, увек,
чак и када брод тоне.
Богу праведноме,
који види срца свију,
хвала,
да је тако.
(Background music: https://www.youtube.com/watch?v=v2c5QHtgFxY)