ИСКРЕ:
ЉУДИ НЕ ВОЛЕ УСПЕХЕ ДРУГИХ!
ОНА И ОН
другарици др. Сањи Монтиљо
Растали се на обали мора,
она је остала да сунча тугу,
он је отишао у смеру изласка истине.
ГУБИТАК ТРАЈАЊА
мајци
По угловима трајања,
разлила се туга,
велика као тајна.
Сузе сећања квасе,
патња тврђа од камена,
она као вече полако пада,
односи је река времена.
Сетан поглед даљинама бежи,
туга ломи прошлост воли,
нестаје као угашена на небу звезда,
себе једину животом боли.
ТЕТРЕБ
Када се заносом опијен,
у сусрет нежности запути,
на живот заборави.
Смрт га у сну престигне,
овековечен жртвом,
вечну прича љубави причу.
ЧУЛНОСТ
женама
Чулност њена
у самоћи
буди страст.
Лепота јој је истина,
љубав тајна.
Жено! Трајна победо мушког немира.
ПОРТРЕТ
сликар
Тражио је испод свитања,
на српу младог месеца,
огледалу поезије,
на страницама груди.
Пронашао је у лепоти акварела,
лепотом слободну,
наслоњену на истину,
у огледалу себе.
Следећег јутра,
из сећања је изникла стварност,
време је почело кратити нову причу,
око врата је висила радост.
ТИТРАЈ
Упловила у поглед,
тихо као сумња,
збунила чежњу,снове,
заискрила,
нестала у ватри,
што се живот
зове
ХАГАДА ЗА РЕБЕКУ
Кад се будеш смејала доћи ћу,
волшебно је с тобом смејати се у двоје,
да сам бегунац,митски,давни,
скрио бих се у осмехе твоје.
Кад будеш плакала доћи ћу,
с тобом је и плакати лепо,
ја бих с тобом плакао довек,
макар на плакање морати чеко.
Кад будеш причала с неким,
ја ћу да те слушам,ништа ти нећу рећи,
прозаичне су речи које ти не кажеш,
јер ти говором небо срушиш,
па га поново вратиш,
чак и онда када ме лажеш.
АЛХАМБРА УМА
Платонска
љубав.
Чекао сам је између плима,
светлости и таме,
у дворишту јутра,почетку новог надања,
слободну лепотом Алхамбру ума.
Чекао је на раскрсницама нејасних сећања,
кад се збрајају туге,
кад се верује једино завршеним годинама,
чекао је на вратима сна најлепшег чуђења,
на узвисју вере,извору тишине.
Чекао сам је,
испод ветрова,
купола жеља,
никада се нисмо дотакли осим временом,
нисам хтео да јој се јавим изгледом,
сјаји у поезији,
као непоновљива мисао.
ПРЕЛУДИЈ
Поклањала ураниле осмехе,
садила изазове у башти тела,
времену украдена,чекати знала,
небу оком модрину однела.
Као тајна откривена,
очи да виде немогуће,
нагу лепоту ноћи поклонила,
да нестварна улепша свануће.
Додири сумњи и мисли поте,
можда је Месец прелудуј за крај,
можда ја ноћ ову и себе са њом губим,
као јутром зезда што угаси сјај.
ИЗМЕЂУ ТАЈНИ
Сунчане осмехе сакриј,
склони их између тајни,
украшће их крадљивци лепоте,
разне ће ти усне и осмехе.
САЗНАЊЕ
Ко ми уплаши сузе,
па сад сећања без туге болујем.
Зашто пајац нисам,
да се смејем када бих плакао.
