GDE VUKOVI VETRU TERCIRAJU
Tamo gde Pančić u nebo gleda,
a mraz k’o staklo na grudi pada,
ostala je duša sred večnog leda,
u pustom selu što samoćom vlada.
Surova brda, k’o krljušt zmaja,
pod belim plaštom sakrila pute,
tamo se nebo sa zemljom spaja,
dok zime duge i teške ćute.
Nema više dima iz starih odžaka,
ni ljudskog glasa da razbije tminu,
samo kroz mećavu, k’o senka laka,
vukovi pesmu puste u visinu.
Zavijaju zveri sa vrletnih brda,
glas im se meša sa severcem kletim,
niko me ne čuje, niko ne vidi,
kad se tih brda u tuđini setim.
Al’ draži mi je taj urlik što ledi,
i surova gora što ljude ne prima,
nego sva svetlost što u gradu bledi,
dok srce mi greje zavičajna zima.
Dragojlo Jović
(Прочитано: 33 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.137 пута)
