KAD SUZE PRESAHNU (1.) – Jasmina Dimitrijević

KAD SUZE PRESAHNU (1.)

Kroz polje je vetar duvo, na istoku sunca nema ,
mladi pastir stado čuv`o, nije znao sta se sprema.
Čudno neko došlo vreme i seljak se puške hvata,
pritislo ga teško breme, zlotvor kuca sad na vrata.

Znoj mu obli mlado čelo, u glavi mu mis`o neka.
Ostaviće svoje selo, krvav boj i njega čeka.
Šta će reći mila mati, tuga neka njega svlada
da i on će život dati, i za grudu svoju strada.

Njega jednog majka ima, otac mu je umro davno .
Za ponos je bio svima, u  to neko vreme slavno.
Da l`  i njega isto čeka, voleo bi kad bi znao ,
ocu nije bilo leka, za zemlju je krvcu dao.

Gleda majku kako hita po kozjoj se penje stazi ,
nece nista da je pita, krije suze da ne spazi .
Zaplakala majka nije od očeva kobna dana
junačko joj srce bije, a u grud`ma teška rana.

Pozna tužna majka sina, zna šta mu je sad u glavi .
Samo jedna je istina po svemu je otac pravi.
Tek što se je zamomčio, rasli su mu i brkovi
vrlo mlađan jak je bio, sled je njemu hrabre krvi.

Sine dragi šta je bilo ,kuda tvoje misli lete ?
Raširio jesi krilo, al` si jošte moje dete.
Ne daj da ti duša strada, nemoj majci suze krasti,
oslobodi dušu jada,idi putem svoje časti.

Ti razumes svoje dete, to što njega sada muči,
Sa svih strana nama prete, na muci se Srbin uči.
Zato draga, majko mila, ja ne mogu to da gledam
pravdi si me ti učila da to deci pripovedam.

Na put mene spremaj sada, i ovde  će rata biti.
Još u meni živi nada da će Srbin pobediti.
Ostavljam ti stado svoje da ga čuvaš dok me nema ,
gubiš jadna sad spokoje, jer sin ti se u boj sprema.

Ti da čekaš navikla si i oca si ispratila.
Znam da sada nesrecna si jer se kuća ispraznila .
O jeseni želela si svate ispred kuće naše
Muzikanti da me prate, al` ostaće same snaše.

Dok joj priča tužnim glasom u dolinu često gleda,
u devojku s` vitkim stasom koju nikad nikom neda.
Na livadi ovce čuva i čarape muške plete,
kroz kosti joj vetar duva, do juče  je bila dete.

Gleda u nju tako često, sa brda mu pogled hvata,
kraj njega je njeno mesto, spreman  prsten njoj od zlata.
Dotrčo bi do nje sada, koliko ga noge nose ,
I ona bi bila rada da joj bar sad mrsi kose.

Skreće pogled ne gleda je, setio se šta ga muči.
Ljubav će da večno traje, al` on mora da odluči.
Bez ijedne reči više, strčao je do vajata
neće da joj suze briše, zatvorio dvoru vrata.

U vajatu pušku traži, što je čuva još od lane.
Na mrtvoj je bila straži, čeka jutro da osvane,
I torbicu tad uzima, uspomene neke stavlja,
u  duši mu studen zima, selo svoje zaboravlja.

Al mu nesto ne da mira, pa se seti frule svoje,
možda nekad i zasvira, kad se mrtva tela broje.
Na počinak neka pođu uz muziku što ih prati,
i zlotvori kada dođu, uz frulu će umirati.

I dok tako žurno hiti, koračnicom onom pravom,
ljuba svoju kosu kiti, malo cvećem malo travom,
Zakićena tako prati voljenoga svog dragana,
nikom neće srce dati, neprebolna osta rana.

Neutešna osta mati, kraj groba gde otac sniva.
Ali, suzi neće dati za vojnikom da se sliva.
Izlaziće svakog dana, čuvaće mu malo stado,
Niće zasad jorgovana, mirisaće cveće mlado.

© JASMINA DIMITRIJEVIĆ, SRBIJA
13.02.2022.