Кад год будеш стигао, знај, касно је
Кроз улицне фењере
Одмарају очи звезде.
Суботом умиру раније
Но обично.
Ни данас нисмо се срели
На цести истомишљеника,
Нити у заједничкој постељи.
Ваљда они сто личе на Нас
И гледају нас са прашњавих слика
Знали су ста желе.
Кроз малу собу
На поткровљу
Устајали дах љубави
Гуши последњу преживелу
Богомољку.
Чупам јој крила
Како бих могла да
Одлетим и спасим се
Од свега оног што нисам;
Нити Сам била.
На длану те кријем
Као решење укрштених речи
И чај за осетљиве живце.
Кроз разочаране
Очи
Тече вино
Којима оплакујем
Смрт послење звезде
У суботу.
Крваве суботе
Миришу на умор
И устајалу љубав.
Смрт звезда очитавала
Је песму:
-Како живе кукавице…
А ја се питала… Чије? Чије су то птице?
Занемели Матија Бецковић
Седи преко пута
И док вином исписујем
Колаж свог бледог лика…
Питам га: Како је умео?
Како је само умео?
Ћути, лукаво Матија.
Попљувани лик
Вином пребрисем
Да у сећању Васкрсне.
И док те кунем
Пијаним уснама
Псујем себе и тебе
И разгрћем кору сећања
Где Наша деца
Трче кроз румене винограде
Луђа но обично
И миришу на твоју сетну песму.
Па те у бунилу питам:
Где је моје Извини?
И зашто си на мене заличео?
Зашто ниси смео?
Зашто ниси умео?
И Зашто си заћутао?
А толико тога хтео?
Зашто?
Заплакаћу гласно.
Позови ме после суботе,
Кад још једна звезда искрвари у вину.
Али знај… биће прекасно.
© Невена Терзић
Категорија: Млади песници
