Миришу године ратне
на сузе чемер и грех
Улице утихле блатне ,
понегде само смех
што људски није.
Љути северац бије,
долину прекрива снег.
У даљини се скрива
од хумки велики брег
и туга свуда.
А где кренути, куда.
За сваким остаје траг.
Времена ова худа
са лица скидају благ
осмех што зари.
Где су путеви стари
што ка вечности воде?
Ћуте и тротоари,
само се мисли своде
на дане среће.
Прохуја зима, слеће
на лице пролећа дах.
Узалуд, време неће
однети чемера прах
што душом хара!
(Прочитано: 98 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.208 пута)