КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА – Драгојло Јовић

КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА

И кад зора бела сване,
Косовске ме боле ране,
Несаница не мирује,
Душу Српску стално трује.

А кад душа напуни се,
Са чемерним јадом својим,
Ја пред песмом тужан стојим,
Сузе капљу, њих не бројим.

Те сузе су сад црвене,
Јер из ока крв ми тече,
Џаба зора, џаба јутро,
Још у мени тутњи вече.

По Косову Божур цвета,
Па нас стално опомиње,
Да из крви мученика,
Никао је цветак први.

Сад по њему злотвор гази,
Све са жељом да га сатре,
Да у корен отров сипа,
Да му Српско семе затре.

Ал Божур је свето цвеће,
Изнова се увек јави,
Па с пролећем кад процвета,
Пркосно се још усправи.

Хеј злотворе још сам овде,
Још из Српске крви ничем,
Корен ми се затрет неће,
Док Дечанске горе свеће.

© Драгојло Јовић, 06.05.2018.