ХЕЈ, ЖИВОТЕ….!
Ти имаш укус пролећне кише,
кад све што дише почне да цвета,
ти шапћеш лепше, корачаш тише,
за тебе нема скровитог места…
На један мах постајеш ветар,
а већ следећег знани си тајац,
за тебе нема препреке света,
нити карике најјачег ланца…
Сујету давно сломио си,
на хоризонту измами облак,
за све што иштеш … победио си,
постаде сладак и пелин горак…
Нисмо се срели већ тако дуго,
знам ,са лептирима јуриш беспућа,
али обојио си цео мој свемир,
и она ноћна поља горућа…
Смири се, застани бар још једном,
нека осете све младе гране,
нек’ опет ливаде замиришу,
кад твоје јутро поново сване!
Хтела бих да попричамо сами,
на истом пропланку где сретох те,
тад’ имао си више времена….
Сувише рано заборављаш ме!
(с) Миладиновић Сандра Мајра