НЕПОНОВЉИВ ТРЕНУТАК
Кроз душу ми звезде бујају,
кроз њу ветрови језде,
кроз њу снови бауљају,
у њој жеље се гнезде…
О једној звезди вам пишем,
на другој звезди се њишем,
о некој трећој вам певам…
Шта ћу када волим да сневам?!
Један тренутак је све,
непоновљив слађани дар,
ко’ врабац на длану нам дише,
и не зна за зид ни рам….
Калупе баш не трпи,
протоколе, обезбеђења,
ја сам му шапнула тајну,
за њега тајни нема…
Он нам је прозоре дао,
али то су светлости стазе,
ко’ пучина стара широке,
том једрењаку оазе…
Он нам је загрљај ткао,
у ћилим бескрајно дуг,
и писма нам је слао,
тај слепо верни друг….
Он нам је држао скуте,
подизао нам капке,
брисао нам је сузе
и претакао у брзаке….
А када се заборавимо,
крила нам је скраћивао,
на правом када смо путу,
учио би нас да пливамо…
Али опет га изиграсмо,
у мору Рајских поља,
гуше га несложна браћа
и на столу хладна проја!
(с) Мајра