У СНУ
Уранку се радујем,
и страдам и гладујем,
само да те додирнем,
и сновима побегнем…
У сновима губим те
птице ми те односе,
а магле заклањају,
непознати гањају…
Ја ти пружам руке своје,
али ти си далеко,
ко’ да шуме расту нагло,
до месеца свако стабло…
Будим се у бунилу
ма недам те ни у сну,
не могу да смирим срце
видим мирно спаваш сунце…
Еј, месече стари момче,
проспи сребра једно лонче,
али оне што се воле,
не дирај до ране зоре!
(с) Миладиновић Сандра
(Прочитано: 29 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.279.911 пута)