ТО МОРАМ БИТИ ЈА!
Koја је то снага,
одакле та сила,
да сам у сред зиме
пролеће уснила…?!
Није то пролеће
садашњега лица,
то су они дани
распеваних птица….
Безазленост мирише,
а, даљине вуку,
виоре са прозора
на хиљаде руку…
Слобода махнито
лети до свих врата,
река стрмоглаво жури
без ината….
Сунце греје као
душа најсложног дома…
На ливади жедни,
срећни ОН и ОНА…
Омамљена силно,
заборавих тако,
да сам само биће
што жељама стреми,
заспала бих вечно,
да се лично питам,
али трен и час
замерише мени…
Не могу кројити
небо, дане, ноћи,
са ружом цветати
мостовима проћи,
вековима крила украсти
ни трена…
са ветровима бити
ја без одобрења…
Јер тамо далеко бити
моје сена,
усахнуће сама
тиха понижена….
Без трагова стопа
урезаних јако,
до мога камена,
неће стићи свако…
ТО МОРАМ БИТИ ЈА!
© Миладиновић Сандра