KK – „Dragoslav Grbić“ – Čačak

Naime, javljam se iz Čačka. Predsednik sam književnog kluba „Dragoslav Grbić“ koji deluje u okviru Doma kulture. Brojimo oko 30 članova među kojima je 12 ćlanova Udruženja književnika Srbije, jedan dobitnik Ninove, a jedan Deretine nagrade za književno stvaralaštvo. Takođe ima dosta njih sa značajnim nagradama i priznanjima na konkursima u Srbiji i van nje. Obzirom da mi stalno kuburimo sa finansijskim sredstvima, klub se uglavnom samofinansira od članarina i povremenih donacija pa stoga nemamo velike mogućnosti za oglašavanje bilo konkursom bilo prisustvom na mnogobrojnim književnim susretima.

Upravo zato sam u ovoj vašoj ideji videla mogućnost da se upoznate sa stvaralaštvom ponekog od njih. Inače, mi u klubu imamo pesnike za decu i odrasle, esejiste, prozaiste, prevodioce, aforističare i publiciste. Da bi načinili prvi korak odlučila sam da vam se javim pa vam šaljemsvoju kratku biografiju i nekolicinu pesama iz moje novo pripremljene zbirke, a vama prepuštam da procenite da li zaslužuju čitalačku pažnju i objavljivanje. I još nešto da nije bilo činjenice da je Milena Vukoje moja školska drugarica iz gimnazije verovatno se ne bih potrudila da kopam po sajtu Srpski pisci u Švajcarskoj i tako stignem i do vas. Puno vas pozdravljam u nadi da ćemo uspešno sarađivati.

Mamina haljina boje pšenice – Jevđenije Julijan Dimitrijević

Pitomo ili divlje,sivo ili još sivlje,
još  jedan dan i Slava,a ja sedim i gledam…
Kako bi iko saznao šta mislim,
il šta u glavi želim da raščistim?

Ne, to sad ne dozna niko…
pa čak, ni laste,ni druge ptice…
I ko bi znao da sam razmišljao
o majčinoj haljini boje pšenice?!

Vatra pucketa, a meni i dalje misli dolaze,
kako da odu, da li odlaze?
U mojoj glavi kao da nikoše klice-
da li i smrt je boje pšenice?

I vikaše gromovi i zemlja urlaše,
i sve to zajedno u glavi mi stajaše,
pa,zar je ptica što širi krila,
nekada zrno pšenice bila?

I tako majka dan pred Slavu,
ostavi žito u ostavu.
Bože,ako  je moraju odneti
braon smrti ptice,
ne daj da ikada odnesu
haljinu njenu boje pšenice.

Jevđenije Julijan Dimitrijević

Znam – Zorica Lešović Stanojević

Sigurna sam da znaš kako je živeti s tugom,

u bruju glasova,trepetu senki.

Munjevitim frejmovima beznačajnih lica…

Ali bez tvog!

Sigurna sam da znaš kako je disati

u prašini reči,

gušiti se u suzama raspršenim

po zamagljenom nebu sna,

posrtati u nagonu istrčavanja  do  Brda iskušenja,

i strasnoj noći

provedenoj samo sa belim papirom..

i potajno se nadati,

da život neće biti tako ironično kratak,

a da te još jednom ne zagrlim.

Sigurna sam da znaš,kako je živeti s tugom.

U roju pčela daviti se medom,

a biti prezrivo gorak,gladan i sam.

Sigurna sam da znaš,da Znam!

Zorica Lešović Stanojević

Danaja – Zorica Lešović
Stanojević

Ja, Danaja

mati  još nerođenog Perseja,

u zatočeništvu okamenjene kule čednosti,

ispucalih usana ko hrastove kore,

sablasno vapijućih ruku

sred pustinje Žilim!

Usahla žeđu suše,korita ždrela,

glađu skapale zemlje utrobe

Čekam tebe…

patvornog  Jupitera,

što za svaku požudu obličje imaše,

-dodirom da me napojiš…

i dođeš mi zaljubljen, makar i u kapima kiše…

Zorica Lešović Stanojević

Vreme nežnosti – Milkica Miletić

Moje si lice,

naličje je pakao.

Kaskadama blagosti teku nabori

napućenih usana

čiji je ukus moja put.

Isrpljeni brodolomnici

iskrcali smo duše,

na ovo ostrvo koje svetli

kao napukli nar.

Možda je bolje

da preterano ne dišem

u stvarnosti koja je bajka,

koju ranjiva,otvorena za stihove

ne umem da dosanjam.

Zabrani

da budem divna tvojim granama,

divlja tvojim uspomenama.

Učini me besmislenom

na nekroznom tkivu tvoga života

van ove sobe,van sna

koji ne umem da dosanjam…

osim da povučem

tanku,umivenu

sjajnu liniju smrti.

Milkica Miletić

Anđeli nad Moravom – Milkica
Miletić

Kumovom slamom zreo mesec jezdi

kad ceo svet ogrne,noć safirno plava,

ja se predajem svojoj sjajnoj zvezdi,

kroz moje snove protiče Morava.

Zažmurim jako,mada se ne bojim

dok vetar ate vilovite preže,

svaki talas tečne mesečine brojim

i Moravu pletem u iznikle vreže.

Olistale grane miluju mi lice,

jastuk zelena,nabujala trava.

U krilu majčice,planine Jelice

slavuj slavuja srebrom natpevava.

Somot meke noći, zvezdano iverje

dok nebom lete anđeli sneni

mitare se,stresaju bleštavo paperje

u virove Morave i u snove meni.

Milkica Miletić

Ako se deca ne budu rađala Olivera
– Olja Cupać

Ako se deca ne budu rađala,

ostariće u parkovima i vrapci,

osedeće nam staze i travnjaci,uvenuće leptiri i cveće,

na klupama će sedeti starice i starci,

umesto lampiona paliće se sveće.

Ako se deca ne budu rađala

budućnost naša padaće u ponor poput umiruće zvezde repatice,

drhtaće bez nade suvonjave ruke nad praznim kolevkama.

Neće nam se srećom ozariti lice.

Ako se deca ne budu rađala

utihnuće pesama narodnih zvuci,

zatreće nam se koreni kao da nikad živeli nismo,

proklinjaće nas nerođena deca i unuci

potomstvo svoje što ubismo.

Ako se ne budu rađala deca

osedeće igrališta i školske klupe,

neće se čuti zvona krštenja da obznane imenom svako rađanje,

pratiće nas sve češće opela i zvoniti zvona za umiranje.

Proteklo vreme sad u nas puca

pobediti smrt životom može narod što svoju decu rađa,

u majčinoj utrobi srce što kuca.

TRGNIMO SE ! Da ne bude kasno!

Ako se ne budu rađala deca,

nećemo čuti cvrkut ptica ma kolko pevale one glasno.

Ko će da nam sačuva zemlju,za nama kad ostanu pepelišta,

da joj budućnost gradi i stvara,

da pohodi grobove i svetilišta?

Ko će o nama znati da piše?

Zar ćemo putem drevnih Hazara,

ako se ne budu rađala deca,

ako nas ne bude nikada više?

 

Olja Cupać

 

VRANAC – Olivera Olja Cupać

Ti
si golet,

klanac strmi

Satir što na steni svira.

Bezdna reka vrele krvi.

Ti si vrtlog mog nemira

što mi volju u prah mrvi.

Iz
buteljke

na mom stolu

pretočen u praznu čašu

Ti si radost Vranče crni

što teskobu kasom meri.

Ispijam te do na iskap

u samoći s predvečeri.

Drhtava te

moja ruka

ko čokot u zemlju sadi.

Tabani mi boje grozđa

dok niz bedra vino liješ.

Obroncima moje duše

opet zriju vinogradi.

Uz
tebe ću

sve do jutra

razgoniti slutnje crne.

Korakom ću teturavim

u potragu za nigdinom,

kad se plaštom zlatnog praha

dan probudjen zaogrne.

©
Olivera Olja Cupać