Што баш волим кад се мало узјогуни
ово време, које подсећа на тебе.
„Пргаву-охолу”, што се стално буни
и због чијег хира „ душа стално зебе”.
Што не волим кад се кући припит вратим,
а ти ме дочекаш несмркнутог лица!
Тад сам ко рис бесан, не могу да схватим:
Где се сада деде она свађалица?
И не волим јутро након свега тога
кад умилно ћутиш, насмејаних веђа.
Знам да нешто смераш, „ видећу свог Бога”,
јер си иза леђа „ срђа злопоглеђа”.
Што баш волим кад се примакнеш прозору
пред свитање рујно заносна и чила,
па украдеш дану прву белу зору.
Тад помислим да си „Нагоркиња вила”.
И још волим, када заспиш ми у крилу,
па те нежно зари плам „ небеског свица”,
милује ти косу нежну као свила…
Тад поново спознам да си снохватица!
(Прочитано: 249 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 806.602 пута)
Има нешто неодољиво што привлачи у овој и осталим песмама Душановим, оно неизрециво што, као највредније, остаје у доживљају читаоца. Не само речи, понеки сјајан стих, и она мелодија која стихове прати. Или извире из њих. Укорењено у најлепшој традицији наше народне песме и наших великих песника које волимо. Ево, то се и овом песмом наставља. Нека живи!
Моја искрена захвалност Лазаре на овом „ ветру у леђа”! Покушаћу да „удахнем живот” и неким будућим стиховима.
Срдачан поздрав и свако добро Вам желим!