Поздрав Сунцу

 

Ивањдани се враћају

сунчани, расцветани, насмејани

туђи, непознати, далеки.

Не плетем венчиће више

и заобилазим улицу и људе

заобилазим сећања

која провирују иза ћошкова града

града, који је некако туђ, хладан и стран

градa у којем све подсећа на

нека давна срећна лета

а сенке ме прате у корак

и шапућу – насмеши се и ово ће проћи.

Ивањски пролази дан

лагано, као да му се не иде

и боцка ме разиграни сунчев зрак

као да ме тера да коракнем и да се насмејем

да заборавим зашто данас не исплићем

сунчев цвет у венчић леп

зашто не идем доле низ улицу

и не носим у руци поздрав Сунцу.

Пролази Ивањски дан, лењо се одмиче

као да му се не залази тако се сунце прeмишља

и по лицу ми шеретски осмех црта

вуче ме за руку да кренем доле низ улицу

да понесем поздрав и од њега и од града

од далеких неких , оних који нису ту,

вуче ме док ка западу корача,

али не идем, не мичем, не желим.

Пада вече Ивањдан одмиче

односи са собом трагове живота и радости

и причу о пролазности која се губи

у кругу живота, у непролазности.

Ноћ се спуста над градом

у собу се сета ушетала крадом

пламичак свеће што догорева

весело се са сенима разговара

ваздух на босиљак мирише

док се тамјан ненаметљиво прожима

са неким далеким мирисима који су

као незвани гости дошетали

дошетали да остану док Ивањски одмиче дан

корећи ме безгласно што нисам

коракнула доле низ улицу

да однесем поздраве свих њих

поздраве Ивањском Сунцу

и одсјају светла у златним увојцима

неког успутног лица што подсећа

на пределе далеке и слике с разгледница.

Пролази Ивањдан, ноћ се ушетала

ноћ пуна благог прекора

свећа је догорела, светлост нестала

само се мириси као мелеми

око рамена обавили

попут плашта од лаке чипке ткане од

најлепших успомена и бираних сећања

као да шапућу као да милују

као да речима нечујним немир умирују.

Пролази Ивањски дан да се догодине опет врати

неки глас из ноћи кроз прозор долази

као да говори – не брини, ништа не пролази.

А пролази. Пролази још један дан у којем нисам

још један траг у којем ме нема

у граду неком који крије тајне

који јест и није мој, пролази не остављајући одговор

тек мириси благи и мили остају

да душу немирну миром облију.

 

( Ивањдан, 2021. )

Visits: 274
Today: 0
Total: 1266352

SENKA

Sanjala sam nešto ružno. Probudila sam se, otkrila i prekrila ponovo. “Sanjaću isto…” pomislila sam i otkrila se sasvim. Drugom rukom, povukla sam prekrivač preko glave. “Nećeš ništa, ćuti”, izgovorila sam ispod jastuka. “Sanjaću, sanjaću….” “Ćuti, nećeš, čuješ?!” Ućutala sam, a senka je i dalje pred vratima, ponavljala “ću”.
Visits: 80
Today: 0
Total: 1266352

Ивањдан

 

Ивањдан

цвијеће боје сунца

и вијенци исплетени

једно име на уснама

и једна душа што јеца

Ивањдан

и мирис воска

с мирисом тамјана

што се мијеша

једна молитва на уснама

једна бол сакривена

Ивањдан

 

( Ивањдан, 2007. )

Visits: 52
Today: 0
Total: 1266352

Jaви се некад *Драгојло Јовић

ЈАВИ СЕ НЕКАД

                                                 Јави се некад са  две, три речи

Ти сенко моје младости ране

Па макар ме болеле и биле  ружне

Само ми не помињи догађаје тужне.

 

Давно су пресахле љубавне реке

Сад свако болује године неке

Што смо их трошили младалачки лудо

Док године клизе ми желимо  чудо.

 

Да живот крене опет из почетка

Са истим жаром да младост нас стиже

Ми хитамо у сусрет старости

Зоре смо попили, сад смо ноћи ближе.

 

Ех, кад би могле бујице речне

Да стално трају и буду вечне

Па кроз пустињу врелу и жедну

Испуне још једном жељу моју чедну.

 

Да у плава свитања се будим

На јастуку најдраже ми жене

Што ми младост отрова па оде

Остави ме ко биљку без воде.

 

Остаде ми само сећање и стих

Да речи што пишем подсете на њих

Па кад суза низ образ ми кане

Знам то је због њених очију зелених.

 

И ако ти се учини најдража моја

Да у снове долазим ти често

Не буди се не терај  сећања

Сакриј ме у души на скровито  место.

Visits: 76
Today: 0
Total: 1266352