ИЗВОР
Чудно игра
извор на сунцу,
брзаци јуре
у сабласна јутра.
Пропадну зраци бистрине
у маглу без дна,
па црна коб судбине
споји ноћ и дан.
А лепотица чека.
Ноћ доплива.
Она и ја
постајемо река…
Нестајемо,
мислити престајемо,
ох, сине мој,
светлост кујемо,
муњу сејемо
и клице,
што жељено лице
на ваздух доносе.