Боја моје туге *Драгојло Јовић

БОЈА МОЈЕ ТУГЕ

Не пишем више стихове од туге
Ово је песма јецаја душе
И када ме више не буде било
Читаће их очарани бојама дуге.

Кад с јутром модрим најчистије мислим
Па прошлост своју привијам на груди
Ту покрај мене неке сенке иду
На човека личе, али нису људи.

Не мере више човека моралом
Нити виде Хришћанске лепоте
У свету овом лудила и кича
Остала је само нека давна прича.

Кад се биће људско мерило моралом
И памтило у назад на колена многа
Тад човеку образ изнад свега беше. Нема више тога!
Сад ко звери кидише свако на свакога.

Настави са читањем “Боја моје туге *Драгојло Јовић”

Visits: 266
Today: 0
Total: 1266402

ПОВЕТАРАЦ ЧЕЖЊИ – Душан Комазец

Као биста стојим ту на старом месту
где прошлост царује и тишина љуби
дах немих корака, изгубљену цесту
у маглини снене ноћи што се губи.

Поветарцем чежњи на животној лири
свирах, али песму дах ледни је свео.
Минуо је занос, престали немири.
Заједно са њима расплинух се цео.

Обнажена душа без икаквих хтења
тражи само помен времена у хују,
ал’ не вреди молба када сажаљења
ко’ развигор моћни ка мени путују.

Прохујало време.Трене неизрека
не опева слепи, ни гусле што плачу,
па су заискрене очи као река
избраздале стазу на лицу још јачу.

Visits: 253
Today: 0
Total: 1266402